Magdalena je sedela u svojoj sobi i prisećala se Stefanovog koncerta od ranije…..
… Veliki aplauz obeležio je kraj Stefanovog koncerta. Ustao je i osmehnuo se publici uz duboki naklon. Aplauz je dugo trajao. Stefanovi koncerti bili su veoma važan događaj, a karte bi bile rasprodate par meseci pre koncerta.
Magdalena je sedela u prvom redu i ponosno slušala reakciju publike na sviranje njenog muža.
Jedva je čekala da ode sa bine i pažnju posveti samo njoj.
U garderobi, željno je čekala njegov povratak. Kada je ušao nežno ga je zagrlila, spustila je topao poljubac na njegove usne i prošaputala:
“Bio si divan, kao i uvek…. volim te!”
Uzvratio joj je poljubac i još snažnije je privukao u zagrljaj…..
Bili su u braku 4 godine i Magdalena ga je pratila na svakom koncertu. Ona je bila slikarka i do sad je imala nekoliko svojih izložbi.
Jednom prilikom, jako se prehladila i nije mogla da ide sa njim na koncert.
“Ljubavi, gledaćeš snimak koncerta a ja ću svirati samo za tebe.”
Bilo joj je teško što ne može sa njim ali nije mogla tako brzo da ozdravi.
Ovoga puta koncert joj je trajao predugo, nije mogla da dočeka da se Stefan vrati kući.
Prolazili su sati a njega nije bilo. Sad se već zabrinula. Pokušala je da ga zove telefonom ali nije se javljao. Pomislila je da je možda sa drugovima svratio na piće. Minuti su bili dugi kao vekovi.
Negde oko 3h ujutru, čula je zvono na vratima. To je uznemirilo. Stefan je imao ključ i ne bi zvonio. Požurila je da otvori. Ispred vrata bila su dva policajca.
“Gospođo, Vaš suprug je imao saobraćajnu nezgodu. Trenutno je u bolnici, doktori se bore za njegov život. Pođite sa nama, odvešćemo Vas tamo.”
Kao u magli, kretala se po stanu, kako bi našla odeću. Reči policajca su joj odjekivale u ušima ali kao da ih nije razumela.
Dugo je sedela ispred sale. U jednom momentu, izašao je doktor pognute glave.
“Žao mi je… uradili smo sve što smo mogli.”
Za par dana organizovana je sahrana. Bilo je jako puno ljudi ali Magdalena je bila kao duh. Stajala je kraj kovčega, dok su joj suze same išle. Nikoga oko sebe nije ni videla, ni čula. Samo je u svojim mislima razgovarala sa Stefanom…..
Dani posle sahrane bili su nemi baš kao i Magdalena. Išla je po stanu kao zombi. Pila je samo kafu i palila cigarete jednu za drugom. Nikoga nije primala, pa čak ni svoje roditelje.
Jedno jutro, probudio je zvuk klavira. Skočila je iz postelje i potrčala ka sobi gde je bio klavir. Ali nikoga nije bilo, a klavir je bio zatvoren. Ta priča se ponavljala svako veče i svako jutro. Shvatila je to kao Stefanov znak, da je kraj nje, da je nije ostavio i da se ne plaši ničega. Jedva je čekala te trenutke kad će čuti klavir. Navikla je da živi sa tim uz prisustvo Stefanove muzike.
Posle par meseci, bila je potpuno smirena i nastavila je sa radom. A onda ga je jednu noć sanjala.
“Ljubavi moja, znaj da te volim ali moram da idem. Ti nastavi svojim putem a ja ću svojim. Tako mora da bude” Na obrazu je osetila nešto baš kao da je poljubio. Od tog dana, više nije čula zvuke klavira ali je znala da je on od nekud posmatra i čuva.
Sanja Trninić
