Nova Godina. Praznik kome se ceo svet raduje. Dan u godini kada se opraštamo od sveg ružnog, lošeg, kada zaboravljamo sve naše greške koje smo tokom tih 365 dana činili što svesno što nesvesno, što namerno što nenamerno. Dan kada slavimo novi život, lepši, bolji, radosniji u svakom pogledu. Dan kada smo sa voljenim ljudima i prijateljima, sklupčani uz čašu dobrog vina pokraj najlepše jelke okićene sa ljubavlju, pažnjom. Noć kada deca čekaju Deda Mraza da im donese poklone jer su cele godine bili vredni, radni i slušali roditelje; noć kada na stolu ostave tacnu sa domaćim keksićima i šolju toplog mleka kako bi se on okrepio od dugog puta. Tako je i ovog 31. decembra.. Ulice se bele od snega koji se svetluca pod sunčevim zracima koji ga obasjavaju; neumorno je padao nekoliko prethodnih dana ne bi li ulepšao atmosferu pred sam doček, izlozi radnji su ukrašeni do najsitnijih detalja: sa vrha izloga se spuštaju nanizane pahulje od papira premazane šljokičavim lakom za nokte, u dnu izloga celom dužinom je bio posut sitan sneg, u levom uglu je bila velika crvena kočija prepuna šarenih poklona upakovanih sa ukusom i svaki je imao lepu crvenu mašnicu, u desnom visoka zelena jelka koja je mamila uzdahe prolaznika načinom na koji je okićena: bilo je tu zlatno belih zvončića, velikih i malih kuglica svih boja sa srebrnim šarama što poprečno što uzdužno, malih figurica deda mraza, a od vrha pa do dna ukrug isprepletane zlatne i crvene girlande. Hladnoća koja se oseti doprinosi šarmu dana, čineći stvari ugodnijim. Na štandovima napravljenim od drveta boje mahagonije postavljenim na glavnom trgu se poslužuju kako topli napici, od tople čokolade do kafe od peperminta kao i kafe sa začinom od bundeve koji itekako mogu ugrejati promrzle prolaznike pa sve do kolačića od đumbira, karanfilića i cimeta.. Šalovi, šeširi i čizme mogu se nositi u kombinaciji sa kardiganima i kaputima svetlo krem i nežne bele boje kako bi se zagrejali, iako ako se malo bolje zagledate možete uočiti da je većini pocrveneo nos baš kao kod Rudolfa. Na sredini trga između štandova se nalazi visoka jelka koja para oblake poput nebodera ali i oduzima dah svojom lepotom. Novogodišnja muzika se čula iz svake radnje i ulepšavala je vreme kako onima unutra koji završavaju kupovinu poslednjih predmeta sa spiska tako i onima koji žure kući ne bi li se spremili večeru na vreme. Jedan beli auto marke Renault se kretao glavnom ulicom trudeći se da ne ometa ostale učesnike u saobraćaju; iznenada se zaustavi ispred jedne luksuzne radnje koja je prodavala haljine i odela. Motor se ugasio i vrata se otvoriše, te izadje jedna vitka, visoka, lepo građena brineta kose do pola leđa u krupnim loknama koje su tako lepo uokvirivale njeno lice zlatno bronzanog tena. Oči su joj bile kristalno plave sa dijamantskim sjajem, skrivene ispod dugih i gustih trepavica na kojima se nalazio samo jedan sloj maskare Rimmel; obraze je krasilo rumenilo zrele boje breskve sa sitnim sjajem koji je samo naglašavao blistavost njenog tena, na usnama karmin koralno crvene boje koji je isticao njihovu punoću i senzualnost. Na sebi je imala krem pantalone i crne kožne čizme do kolena, a gore belu rolku i preko beo kaput koji beše otkopčala jer se zgrejala u autu. Zaključa auto i dugim i tankim damskim prstima lagano pritisnu kvaku radnje i uđe. Stade iznenadjena pokraj vrata širom otvorenih očiju blago razmaknutih usana upijajući bogatstvo i lepotu koji su se osećali u vazduhu. Prodavačica za kasom, koja beše zrelija gospođa je primeti i maleni osmejak joj zaigra na usnama; u sebi se nadala da će joj to biti srećna mušterija. Devojka je nije primetila ali je zato krajičkom oka primetila jednu fantastičnu haljinu koja ju je ostavila bez teksta: dugačka zlatna, sa dubokim šlicom sa desne strane, na tanke bratele i poludubokim dekolteom. Pridje do vešalice i bojažljivo okrete papirić sa cenom. „18.000 dinara!” Otvori torbu da izvuče novčanik kako bi proverila koliko ima novca; kako otvori novčanik tako kao da se hladan bodež zario u njeno srce. Nije imala više od 5000 dinara. „Ali haljina je prelepa, samo što ja nemam para da je kupim!” tiho prošaputa i oseti kako joj suza skliznu niz obraz i pade na rub rolke. Vraćajući novčanik nazad u torbu nije primetila da joj je na pod ispala lična karta. Ona dršćući podiže glavu i pogled usmeri ka prodavačici kojoj se osmeh mače s lica kada vide devojčino zabrinuto lice.. Želela je da joj pomogne ali nije znala kako. Devojka joj lagano klimnu glavom i tiho prošaputa: „Izvinite!” i hitrim korakom izađe iz prodavnice isprekidano dišući. Prolaznici koji su prolazili užurbano pored nje su je gledali u čudu kao da su videli duha, ali ona nije obraćala previše pažnje na njih. Više se trudila da umiri svoje uzlupano srce koje samo što nije iskočilo iz njenih grudi. Najednom dunu vetar i sneg sa poda podiže uvis i zakovitla ga u krug te devojka podiže ruke ne bi li zaklonila lice. Najednom nebo koje beše oblačno neobjašnjivo postade svetlo roze boje sa primesama zlata; svi prolaznici koji behoše na ulici se skloniše u haustore a prodavci brzo zaključaše svoje radnje. Nebesa se otvoriše i andjeo zlatnih krila propraćen svetlošću sidje na zemlju i toplim glasom se obrati devojci. „Nemaš razloga da se plašiš Lana. Sve je u redu.” Devojka spusti ruke i mucajući poče: „K.. ko.. ko ste Vi? Jesam živa? I kako znate moje ime?” usplahireno je govorila dodirujući lice, ruke, kosu. Anđeo se nasmeši i odgovori: „Živa si. Ja sam tvoj anđeo sreće, ljubavi i zdravlja. Odatle znam kako se zoveš.. Došao sam da ti kažem da će večeras u ponoć neko pokucati na tvoja vrata; neko ko želi da te usreći. Prihvati taj poklon koji ćeš dobiti a tu osobu primi u svoj dom, jer znam da živiš sama. Idem sada, i zapamti šta sam ti rekao!” Devojka ne stiže ni da se pozdravi, a anđeo iščeze istom brzinom kako se i pojavio i nebesa ponovo povratiše prvobitnu boju. „Jesam ja ovo sanjala ili mi je ona čaša vrućeg vina udarila u glavu? Bolje da odem kući da malo razbistrim glavu!” promrlja, sede u auto i odveze se u nepoznatom pravcu. Prodavačica iz radnje odakle je Lana izašla je odlučila da zatvori radnju ranije, te je pogasila sva svetla i iz druge fioke pulta izvukla lep zlatni ukrasni papir… Palo je veče uveliko, svi su bili u svojim kućama, neki sa svojom porodicom a neki sa svojim prijateljima. Bilo je raznog pića, stolovi prepuni gastronomske hrane koja bi svakom naterala vodu na usta; jelke su bile ukrašene ukrasima koje su vlasnici tokom dana kupovali zajedno sa lampicama, girlandama i ostalim sitnicama kako za jelku tako i za ukrašavanje ostatka kuće. Muzika je ispunjavala svačiju dušu lepotom i prazničnim raspoloženjem i svi su se lepo provodili. Svi sem Lane. Ona nije živela u luksuznoj kući, niti je imala para za neku luksuznu hranu.. Njena kuća je bila skromno ukrašena shodno budžetu: manja jelka koja je dosezala do pola zida u trpezariji, blizu jelke kamin iz kojeg je lepo pucketala vatra proizvodeći najlepšu muziku koju ste mogli čuti, na ogradu je bila zakačena jedna crvena čarapica za poklone gde je bilo par sitnica kojima se Lana počastila. Da Lana iako ima 25 godina, apsolvent je pravnog fakulteta, ima divnog dečka Zorana iz Zagreba, I DALJE VERUJE U DEDA MRAZA. Mnogi prijatelji su joj govorili da je detinjasta i da treba da odraste, ali imala je sreću da naleti na Zorana koji je kao i ona i dalje ostao dete u duši, tako da oboje uživaju u tim čarolijama. Nažalost, ove godine neće slaviti zajedno iz razloga što je on morao da ostane u Zagrebu jer su ga roditelji koji su već u poznim godinama zamolili da tu Novu Godinu proslavi sa njima. Iznad kamina na zidu je bio veliki uramljeni goblen koji je njena baka uradila za nju kao njen miraz ali nažalost baka neće dočekati dan Lanine svadbe. Umrla je pre dve godine i tako je Lana ostala bez jedinog oslonca na svetu; pre toga oba roditelja su joj preminula i sada jadnica živi sama u toj kući. Na sredini poda bio je čupavi tepih krem boje i na njemu stočić za kafu na kome je bila manja žuta saksija i u njoj zasađena Božićna zvezda. Na drugoj strani trpezarije je bio dugačak sto od orahovine i na njemu skromna trpeza: pečeno pile sa malo krompirića, malo ruske salate i jedna manja torta. Auto u kojem je išla do radnje je uzela na kredit od banke i mora da ga otplaćuje, mora da radi iako ima državnu stipendiju fakulteta kao najbolji student. Radi u jednom butiku i plata joj je oko 10.000 dinara, ali morala je da plati da kupi hranu i da plati račune te zato nije imala za haljinu. Sedela je sada na kauču blizu jelke ispijajući šolju sveže kafe gledajući u kamin i maštajući; vreme je prolazilo nekako brzo i ponoć se primakla. Osetila je kako joj tuga ispunjava srce i došlo joj je bilo da se zavuče pod toplo ćebe i prespava to odbrojavanje. Suze su joj se skupljale u oku i samo što nije zaplakala kad ču na zidnom satu kako otkucava ponoć. Dugim prstima obrisa suze i prošaputa: „Srećna mi Nova Godina!” Kad najednom ču zvono na ulaznim vratima i seti se onoga što joj je anđeo rekao: „Prihvati taj poklon koji ćeš dobiti a tu osobu primi u svoj dom, jer znam da živiš sama.” Namesti frizuru, nabaci osmeh na lice i korakom poput lavice dođe do vrata i širom ih otvori a onda se silno iznenadi kada ugleda prodavačicu kako drži u rukama poklon uz širok osmeh. „Zar me se ne sećaš dušo?” progovori brižnim glasom. Lana se trže kada shvati da pilji u ženu i brzo odgovori. „Sećam se. Kako ne? Vi ste prodavačica iz čije sam radnje onako izletela poput furije. Baš lepo od mene. Oprostite!” reče i pognu glavu od sramote. „Ne pričaj svašta. Videla sam da te nešto muči, ali nisam želela da te pritiskam. U žurbi si ispustila ovo!” reče i iz unutrašnjeg džepa kaputa izvuče Laninu ličnu kartu na šta devojka podiže pogled i radosno uskliknu. „Kod Vas je znači? O Bože, a ja se uplašila da je nisam negde izgubila! Hvala Vam od srca. Oh, oprostite, ja ovde stojim i ne dam da uđete. Izvinite!” reče i nakon što uze svoju ličnu kartu. pomeri se u stranu da žena uđe. „Lepo ti je ovde znaš. Iako nije baš velika kuća, vidi se da je ukrašena s ukusom. Sama živiš?” upita spuštajući poklon na kauč i skidajući kaput. „Hvala Vam. Da, živela sam ovde sa roditeljima i bakom ali su nažalost svi preminuli tako da sam sama. Imam dečka koji je trenutno u Zagrebu, tamo slavi sa svojima Novu Godinu. Moraću nešto da Vam ispričam, možda će zvučati ludo ali molim Vas saslušajte me!” reče i kada zakači ženin kaput, obe sedoše na kauč i Lana poče. „Kada sam izašla iz radnje zadihana, dok sam dolazila sebi, iznenada se boja neba promenila u roze i- ” „Znam šta ćeš reći Lana. Ja sam ta osoba o kojoj ti je anđeo pričao.” „V.. Vi?” mucajući doda devojka. „Da dušo. A ovaj poklon je za tebe. Otvori ga!” reče žena pružajući joj ga. Ona ga uze i drhtavim rukama poče otvarati ukrasni papir a kada otvori poklopac od kutije poče da grca u suzama od sreće. „Vi ste najdivnije stvorenje na svetu. Hvala do neba.” „De de, polako. Dođi!” reče žena i privuče Lanu u zagrljaj. „Videla sam da ti se silno dopala i nisam mogla da izdržim a da ti ne pomognem!” Kada se odvojiše, Lana progovori: „Moja baka je uvek govorila: Pomozi i vratiće ti se duplo! I eto, Vi ste mi pomogli. Vidite, ja sam apsolvent pravnog fakulteta ali imam kredit u banci za auto plus platu od samo 10.000 koju dobijam jer radim u butiku. Zato nisam imala da kupim onu haljinu.. I zato sam onako izletela poput furije. Molim Vas ostanite na skromnoj večeri u mom domu.” Dobra žena srdačno klimnu glavom i ubrzo su sedele za stolom razgovarajući i gosteći se do duboko u noć…
Ana Mačak
