Šta me tera da svaki dan pišem? Koji sve razlozi mogu biti?
Ovo je pitanje koje sam pokrenula unutar sebe pre više od godinu dana. Ali, sa razlogom tek sad ću da govorim o tome. Tražila sam pravi trenutak. Mislim da je baš sad pravo vreme za to.
Evo par razloga zašto neko piše:
- Želi postati poznat/a
- Iz političkih razloga
- Želi menjati svet oko sebe
- Spoznaja samog sebe
- Pisanje=posao
Moj prvi kontakt sa pisanjem bio je još u osnovnoj školi, za vreme časova. Da, znam nije baš za pohvalu da usred časa radiš nešto drugo umesto da pratiš nastavu. Radila sam to samo na časovima koji su dosadni. Sad se pitate kako je moglo da mi bude dosadno? Eto može i jeste!
Nisam volela nastavu koja u sebi nema kreativnost ili bar nešto što bi me zainteresovalo za taj predmet ili neko, odnosno da budem preciznija taj neko je učiteljica/nastavnik/ca.
Na tim časovima krenula je moja ljubav prema pisanoj reči. Uglavnom sam na početku pisala svoje misli tog trenutka ili bih crtala, sve zavisi od trenutka šta me ponese.
Kasnije smo imali program u okviru škole koji se zvao “Čitalačka značka”. U okviru njega čitate knjige namenjene vašem uzrastu po svom izboru i nakon svake pročitane knjige pišete svoj doživljaj ili mišljenje. Rekla bih preteča recenzija ili osvrta. Tako se javilo ozbiljnije pisanje, vremenom i ljubav za poezijom, kako za čitanje tako i za pisanje.
Pisanjem poezije mnogo bolje sam razumela sebe, shvatila šta želim, nosila sa lošim životnim odlukama i trenucima. Sva sreća radost, tuga, bol, loš dan/mesec/godina, ljubav, iskrenost, pravda, nepoverenje, borbe i sl…. još mnogo drugih emocija nalaze se iza mojih stihova.
Iskreno mislim da pisanjem romana nekako može da se zakamuflira duša, pravo “Ja”, ali poezijom ne. Poezijom morate da ogolite dušu da bi vam čitaoci verovali svaku reč.
Možda grešim ali to je moj utisak.
Nego da se mi vratimo temi odnosno razlozima za pisanje koje sam navela na početku.
Krećemo od razlog pod rednim brojem 1, a zove se Želi postati poznat/a.
Želi postati poznat/a
Čitala sam mnogo tekstova na ovu temu, nailazila na razna mišljenja, pa čak i poznatih licnosti. Zaključak njihov je da postoji taj egoizam kod ljudi da žele biti priznati, prepoznati po svojim tekstovima, knjigama i sl…
Čak najpopularnija izjava je ona od Džordž Orvel, koja glasi:
“Svi pisci su tašti, sebični i lenji, a na samom dnu njihovih motiva postoji misterija. Pisanje knjige je užasna i iscrpljujuća borba, poput duge i bolne bolesti. Nikada ne biste trebali preuzeti takav zadatak ako vas ne tera neki demon kojem ne možete odoleti i razumeti ga. Koliko znate, taj demon je jednostavno isti instinkt zbog kojeg beba cvili zbog pažnje.” George Orwell, “Zašto pišem.”
Iskreno, ne slažem se da su svi pisci takvi. Postoje oni koji nisu bili poznati za svog života, tek nakon svoje smrti počeli su da “žive” kroz svoja dela. Neki su čak bili siromašni nikakvu koristi nisu imali od toga.
E, sad se nameće pitanje “Zašto su pisali?”.
Verovatno jer su imali potrebu da kroz svoje tekstove otvore dušu, da se izjadaju, da se nekom povere pa taman to bila obična hartija, da iskažu svoje mišljenje itd…
Da se razumemo u vreme koji su mnogi pisci živeli neki su čak pod pseudonimom pisali svoje pesme, knjige, tekstove… A sve zbog toga što nisu imali slobodu mišljenja, žene nisu imali pravo glasa.
Međutim, u današnje vreme je to nekako malo drugačije. Zaista postoji ta doza sa kojom bih se mogla složiti sa Orvelom izjavom. Mnogi ljudi su počeli pisati i sebe nazivati piscima, a pišu da budu poznati, da imaju koristi od toga, dela su površna, bez emocija, dubine i iskrenosti. Naravno, čast izuzecima.
Cilj je postati “Neko”.
“Svi se pitaju kako da budu posebni, niko da poželi da bude običan. A biti običan, izgleda, postižu samo posebni.” Patrijarh Pavle
Zašto vi pišete?
Možete mi slobodno vaše odgovore pisati u komentaru ispod objave.
Zato vam predstavljam “Dnevnik emocija” Bojane Tatlović, još jedan razlog zašto neko piše.
U nastavku biće mišljenja nekih od pisaca… Nastaviće se…
Jelena Smuđa
