Stanem tako ponekad
i sjednem
umorna od
svega, svih
zagledana u daljinu
onu neku daleku
samo meni znanu i
uzdahnem jednom
duboko
dok suza prati
izdah koji boli
i ne donosi toliko
potrebno mi olakšanje…
Dozvolim sebi tu suzu,
jednu jedinu
onu pravu,
tešku,
izdajničku,
a onda ustajem
i krećem iznova
jer od
žaljenja nema
ništa…
Martina Kopić
