Te kasne jeseni, u stanu broj jedanaest uselila se udovica gospodina Martinovića. Gospođa Vera je bila žena u svojim kasnim pedesetim godinama sa najlepšim blagim plavim očima koje sam videla. Uselila se u stan pored našeg u kojem sam živela sa svojim ocem. Svakog jutra pre nego bih pošla na posao sretela sam je na ulazu u našu zgradu i veselo je pozdravljala, a ona bi mi blagim klimanjem glave i lepim osmehom uzvraćala. Ponekad sam poželela sa njom malo duže da porazgovaram, da joj veselim tonom odagnam setu koju sam primetila kod nje čim se doselila, ali večita užurbanost oko posla i brige oko bolesnog oca nisu mi dozvoljavale da se upustim u poduži razgovor ili jednostavno nisam znala kako da ga započnem.
Jednog kišnog jutra poštar je razdelio po sandučićima u zgradi pristiglu poštu. Među našim računima primetila sam pismo koje je bilo adresirano na gospođu Martinović. Otrčavši brzo stepenicama do stana ostavljajući jaknu, torbu i namirnice, javila sam se ocu da idem do komšinice. Zagladila sam svoju dugu smeđu kosu i uštinula se par puta po obrazima, a onda odlučnim korakom otišla do stana pored. Pokucala sam tri puta.
-Dobar dan komšinice, ja sam Vanja- rekoh uzbuđeno- našla sam u našem poštanskom sandučetu jedno pismo koje je adresirano na vas.
-Zdravo dete…zovi me slobodno Vera- pružila je ruku ka pismu a drugom rukom je podizala naočare do nosa koje su joj visile oko vrata na dugačkom lančiću.- Aaa, to je pismo od mog sina. Baš sam se pitala kada će mi pisati, znaš malo je lenj da šalje pisma i stalno ga kritikujem kako nema sto majki nego jednu. Ajde dete uđi, Vanja beše…da popijemo kafu, taman sam je skuvala i bilo bi lepo da imam društvo-reče veselo i prvi put joj sa lica nestade seta i ukaza se radosno lice koje je krasilo jednu lepu ženu.
Sedele smo za trpezarijskim stolom i pile kafu iz malih belih porcelanskih šolja i grickale medenjake koje je ona tog dana napravila dok je stan još mirisao na njihovu bogatu aromu.
-Suprug mi je preminuo pre izvesnog vremena, a Marko je završio fakultet i otišao na odsluženje vojnog roka-poče svoju priču Vera.-tako da eto, željno čekam svako sinovljevo pismo i njegov povratak kući. U međuvremenu morala sam da se preselim, jer za mene samu i ne treba veliki stan koji sam imala. U tom stanu sama sam sa sobom igrala jure-nasmeja se Vera naglas.-Nego reci mi čime se ti baviš u životu?
Počeh stidljivo- Pa eto čim sam završila srednju školu, zaposlila sam se u robnoj kući u centru grada, znate radim sad na odeljenju dečije garderobe a tako bih volela da radim na odeljenju gde se prodaju venčanice. To bi me jako usrećilo, jer volim da vidim te buduće mlade kako srećne dolaze da sebi odaberu haljinu za venčanje. Možda sam samo previše romantična, ne znam! Brinem o svom ocu koji je invalid, a majka nas je ostavila još dok sam ja bila devojčica i preudala se u obližnjem selu. Ponekad je posetim ali…imamo tako malo zajedničkih tema. Ona sada ima svoj život i još dvoje dece sa drugim mužem. Da…-spustih glavu i ote mi se teški uzdah, ne znam zašto sam ovo gospođi Veri uopšte ispričala, retko spominjem svoju majku, a još manje objašnjavam u kakvim sam odnosima sa njom.
Gospođa Vera me je potapšala po ruci i blago se nasmešila-Dobro, nećemo sad o tome… drugi put.
Vreme je brzo proticalo u lepom razgovoru i taman kad sam pomislila da krenem kući ona je otvorila koverat bez da je sačekala da ja odem. Videlo se da je ushićena, a onda na moje sopstveno iznenađenje pružila mi ga je i rekla da joj ga pročitam.
-Ali.. ali gospođo Vera, to je vaše pismo!
-Ma znam dete…nego ne vidim dobro, eto…budi ti moje oči pa mi pročitaj.
Iz njenih ruku uzela sam jednu punu ispisanu stranicu. Krenula sam da joj čitam polako, pritom zamišljajući njenog sina koga nikad nisam videla kako ga brižno piše, i popunjava stranicu njegovim lepim rukopisom. Rekao joj je da je zadovoljan i da ne brine, da ima svega, da se nada da joj selidba nije teško pala i da mu je jako žao što nije bio sa njom da joj pomogne. Želeo je da zvuči srećno kako bi i majka bila srećna. Kada sam završila sa čitanjem pisma primetila sam da su oči gospođe Vere pune suza, mahnula je rukom ispred nosa da ih odagna.
-Ostalo mu je još tri meseca da služi do kraja vojni rok, vidim i ako ne želi da kaže da mu nedostaje kuća. E pa sad zlato moje, uzmi lepo ovaj papir i da mu ti i ja napišemo odgovor. Ostala sam zatečena.
-Ali ja ga i ne poznajem!-rekoh iznenađeno
-Pa, nećeš ti da pišeš pismo, ustvari pisaćeš ga ti, ali umesto mene.-nasmeši se gospođa Vera divnim osmehom.- Ajde, ajde…
***
Pisma su redovno stizala na moju adresu, a ja sam ih nosila gospođa Veri i čitala joj ih i kao po običaju odgovarala. Vremenom je Marko primetio da pismo ne piše njegova majka, saznao je da to radim ja, njegova komšinica, i sve više u pismima smo po koju reč, rečenicu, razmenjivali nas dvoje. Pri kraju njegovog služenja vojnog roka redovno sam mu u pismo ubacivala jednu moju stranicu napisanu samo za njega, a on je isto tako kad je slao pisma majci, koja su bila sve češća, ubacivao i stranicu samo za mene. Nas dva potpuna stranca koja se nikada nisu videla počela su da se raduju pismima kao da su dve duše koje se oduvek poznaju. Bilo je to iskustvo, iskustvo ljubavi koja se polako rađala a da toga nisam ni bila svesna.
Došao je i taj dan. Marko se vraćao kući. Majka mu je organizovala doček u stanu, a ja sam se ušeprtljala i sa posebnom pažnjom spremala za njegov dolazak.
Vrata stana su se polako otvarala i prvo što sam ugledala bila je putna torba koju je držala snažna ruka visokog muškarca. U stanu je bilo još ljudi i on je krenuo redom da se pozdravlja sa svima, a kad je došao do majke zagrlio ju je i dugo je ostavio u zagrljaju. Gospođa Vera je plakala od sreće. Marko ju je grlio snažno i tešio da ne brine i da je sada kod kuće.
Gospođa Vera ga je uhvatila za ruku i nežno mu rekla da želi da ga upozna sa nekim. Prišli su mi zajedno i ona je progovorila.
-Marko želim da ti predstavim Vanju, našu divnu komšinicu, mada ti to već znaš.
Pogledala sam u njegove blage plave oči koje su mi se radosno smešile i nervozno mi se oteo kikot, dok se gospođa Vera polako udaljavala od nas sa zadovoljnim izrazom lica.
Vesna Stražmešterov
