Nakon deset godina usledio je razvod braka. Iako mirna i poslušna, Milica nije mogla više da trpi uvrede muža i komentare kako je uvek nešto pogrešno ili nedovoljno dobro uradila. Jedno jutro je ustala rešena da zaustavi tu agoniju. Peđa je navikao da njegova žena saginje glavu i ćuti a ovo, ovo nije mogao ni da predpostavi.
Preselila se kod njene bake. Ona je čuvala jednu sobu samo kad Milica dođe da ima svoj kutak. I eto, sada joj je to dobro došlo. Tu se odlično osećala.
Odlazila je na posao i vraćala se u svoj kutak. Peđa je uvek govorio da je debela i zapuštena i vremenom počela je i sama da veruje u to. Takva nije želela da ide u svet gde će joj se i drugi ljudi smejati. Najviše vremena je posvećivala čitanju, pretraživanju interneta i društvenih mreža.
Nakon izvesnog vremena poželela je da ima nekog. Makar i samo za razgovor. Ko bi je inače hteo ovakvu. Potražila je grupu na Facebooku za upoznavanje. Danima je pretraživala članove ali niko joj nije privukao pažnju.
Volela je da piše pesme i objavljuje po grupama sa tom tematikom. Neki “Saša u svetu knjiga “ stalno joj je komentarisao objave. To joj je prijalo. Počela je da odgovara na njegove komentare.
Jednog dana videla je poruku u mesindžeru. Radoznala brzo je otvorila. Kad ono – Saša. Sva usplahirena čitala je njegove reči hvale. Osećala se kao princeza. Ali kad bi zatvorila lap top postajala je ona stara, debela Milica.
Zato je jedva čekala da dođe s posla i uključi lap top koji bi odmah pri uključenju zapištao više puta. Bila je ozarena, srećna, puna volje za životom.
Jedno veče, pred kraj dopisivanja, predložio je da se nađu negde. Uplašila se. Šta sad da radi. Ako se nađe s njim to će biti kraj.
Odlagala je susret koliko god je mogla. A ni to nije moglo večno da traje. Dogovorili su se da se nađu u subotu u parku.
Obukla se najlepše što je mogla i uvukla stomak u steznik. Izašla je iz kuće hodajući nesigurno. Zastajkivala je, pa opet kretala… Par puta se okrenula da se vrati kući… Ali ipak nije mogla da ga razočara. Stigla je u park u kome je bilo parova, dece pa i poneko sam. Stala je iza jednog drveta i tu se ukopala. Nije mogla dalje. Okrenula se i otrčala kući. Munjevito je razmišljala kako da se opravda.
Tek uveče je uključila lap top. Zapištalo je nekoliko poruka odjednom.
“Izvini, molim te, mami je pozlilo. Morala sam da je vodim u bolnicu. “
Prva laž je izrečena a za njom nizale su se ostale.
Više puta je izmišljala razne izgovore.
Dolazila je na mesto sastanka, sakrivena posmatrajući prolaznike ne bi li ga videla. A onda bi opet pobegla i smišljala razne izgovore u koje je čak i ona počela da veruje.
Nije znala šta da radi. Kako da se oslobodi tog odvratnog osećaja. Sve više joj se dopadao a i on je bio zainteresovan i želeo je da je upozna.
Jedne večeri otišla je u park i sela na klupu. Otvorila je lap top i počela da mu piše. Dopisivali su se sat vremena. Smejala se njegovim šalama i uživala u komplimentima koje joj je govorio. Ali jedna poruka vrati je u stvarnost.
“Lepa si kad se smeješ. “ Uplašena zatvorila je lap top i usplahireno gledala okolo. Na drugoj klupi pored njene sedeo je mladić, držeći u ruci lap top i posmatrao je najlepšim očima koje je do tad videla. Osmehnuo se i krenuo ka njoj. Noge su joj drhtale i da nije sedela sigurno bi pala.
“Zdravo Milice, drago mi je da se napokon srećemo. “ Uhvatio joj je ruku i poljubio je.
Nesigurno se nasmejala i polako izvukla drhtavu ruku.
“Lepša si nego što sam zamišljao. Ne znam samo zašto si bežala od mene. “
Milici se obrazi zacrveneše i spusti glavu.
“Hej, ne treba ničega da se stidiš. Predivno izgledaš. Nego, mogli bi negde na kafu pa da se lepo ispričamo. Ne bih baš celo veče da stojim pored klupe. “ Namignu joj i pruži joj ruku. Ona je prihvati i krenuše zajedno u novu ljubav bez skrivanja sa svim manama i vrlinama koje imaju.
Sanja Trninić
