Bilo bi krajnje suludo da se sećam datuma, jer sam tada imala svega šest godina. Ipak, moja mama čuva svaku moju „škrabotinu” – crteže, školske sveske… A u jednoj od njih stoji datum: 14.04.2007. Pored njega je zapisano: „Sećaš li se ovog datuma?” Da, sećam se. Bila sam kod babe i dede kada sam pronašla knjigu „1000 zašto, 1000 zato” – onu debelu, crvenu enciklopediju koju tada nisam mogla ni pravilno podići u rukama. Bila je pomalo čudna od stajanja, ali to me nije sprečilo da listam stranicu za stranicom i da se, čak i danas, sećam njenog sadržaja. „Kako su nastali džinovi?”, „Šta je krv?” – to su bile dve teme iz knjige koje sam kao mala bezbroj puta ponovo čitala.I zašto sve ovo govorim? Možda zato što je baš ta knjiga moja najjača poveznica sa bakom.
Ne mogu da se setim njenog glasa, ni njenog mirisa. Sećam se da je bila niska žena, crne kose, i da je imala onaj tihi, ali prisutni način da zauzme prostor bez mnogo reči.Često razmišljam koje su zapravo moje uspomene sa njom. Kada sam bila baš mala, dok još nisam znala da čitam, sedela bih pored nje dok mi je naglas čitala tekst iz novina, ili replike iz nekog filma ili serije koju je volela. Nisam razumela sve što izgovara, ali način na koji je nizala rečenice bio je dovoljan da mi se učini kao da zna tajne sveta, i kao da mi ih polako otkriva, deo po deo.
Sećam se i jednog popodneva kada smo zajedno gledale Titanik. Za mene je to bio beskonačno dug film, more scena koje sam želela da prekinem pitanjima, ali ona bi me uvek presekla istom rečenicom: „Ćuti, sada gledamo.” Govorila je to sa blagom strogošću, ali i sa nekom toplinom u pozadini, kao da time stvara mali ritual u kojem nema mesta za prekide. A ja, tada mala i nestrpljiva, nisam mogla da shvatim zašto je toliko važno gledati nešto za šta već znamo kraj. Zašto ćutati pred pričom čiji je ishod poznat? Zar nije poenta u tome da nas iznenadi?
Sećam se i kada smo jednom bile zajedno u novosadskoj bolnici. Ne mogu danas da se setim koga smo zapravo išli da posetimo, ali se dobro sećam onog trenutka kada sam joj pobegla. Nestala sam joj iz vida, a ona me tražila po hodnicima, zabrinuta i zadihana. Kada me je napokon našla, uzdrmano se nasmejala i rekla kako ne zna na koga sam, jer je njena ćerka — moja majka — bila mirno i poslušno dete, nikada sklono takvim nestašlucima. Kao da je tim poređenjem želela da opravda moju živahnost, ili bar da je smesti u neki okvir koji joj je bio poznat. Naravno, nisam stala tu. Malo posle toga ponovo sam joj pobegla, ali ovog puta iz kuće. Moja dečja radoznalost i želja za avanturom odvukle su me dve ulice dalje, tamo gde se završavala poznata teritorija i počinjao svet koji je za mene bio ogroman. I baš tamo, kao u nekoj bizarnoj sceni iz crtanog filma, sustiglo me je jedno živahno dvorišno stvorenje — petao. Povijao me je svom snagom, dok sam ja, sitna i preplašena, trčala koliko su me noge nosile. Sećam se panike u grudima, oštrog lupanja srca i osećaja da nikada neću uspeti da pobegnem od te perjane zveri.
Kada sam se napokon vratila, uplakana i zadihana, baka je, umesto da me grdi, prvo pogledala uverivši se da sam cela, a onda samo odmahivala glavom. Od tog dana, čini mi se, ostao mi je strah od svih pernatih stvorenja — od gusaka, kokošaka, pa sve do samih petlova. I do danas ih u šali nazivam „pernate pitničurine”, iako znam da u njima nema ničeg mitskog, osim u mom sećanju.
Sećam se i kada me je jednom „šklapnula“ po guzi jer sam mokra pobegla iz kupatila, dok su za mnom ostajali tragovi kapljica po hodniku. To je bio njen način da me opomene, blag, ali odlučan. Kada sada, iz ove perspektive, razmišljam o svim uspomenama koje imam sa njom, shvatam da sam uglavnom bila nevaljalo dete koje nikada nije imalo mira.
Jednom me je pokušala naučiti kako se motaju kiflice. Sećam se tog trenutka: ona pažljivo razvija testo, oblikuje ga u uredne trokutiće, pokazuje mi kako se krajevi savijaju i uvrću. A ja, nestrpljiva i nemirna, nisam želela da učim. Umesto toga, samo sam udarala testo šakama i krišom ga kidala da ga jedem sirovo, uživajući u njegovoj lepljivoj strukturi. Pogledala me je tada, blago odmahnula glavom i rekla: „Ti si nemoguća, nikada se nećeš smiriti.” I možda je bila u pravu.
Ono čega se još dobro sećam jeste da me je uvek „branila” od mame. Moja majka je često bila stroga, ponekad i preoštra, a baka bi joj uporno govorila da ne sme da viče na mene. Branila me je pogledom, rečima, tihim prisustvom. Kao da je svojim telom pravila mali štit između mene i sveta. Ipak, sada kada pomislim, nemam onih klasičnih toplih uspomena koje deca obično vezuju za bake — nema kolača koji čekaju na stolu, nema dugih zagrljaja. Moje uspomene su uglavnom vezane za moje nestašluke i njene uzdahe koji su se kretali između neverice i strpljenja.
A onda se razbolela. Bolest ju je prikovala za krevet gotovo godinu dana. Kuća je tada postala tiša, a ja sam, kao da se uloge okreću, počela da joj čitam. Smeštala bih se kraj njenog kreveta i čitala naglas tekstove iz časopisa, delove iz serija, baš kao što je ona nekada čitala meni. Nisam tada razumela sve što izgovaram, ali znala sam da joj je moje glasno čitanje bilo važno, jer sam na njenom licu videla tragove pažnje i zahvalnosti.
Umrla je dok sam još bila sasvim mala, previše mala da bih mogla da je pamtim u punom obliku, ali dovoljno velika da mi ostane okvirno sećanje, poput senke. Sećam se i noći kada je otišla. Tata i ja smo imali svoj mali maraton — gledali smo Rokija, jedan deo za drugim, dok je mama bila kod nje, jer je baka želela da umre u svom krevetu, kod kuće. Ujutro smo trebali da je posetimo, ali to jutro nikada nije došlo. Smrt je bila brža od nas.
Često se pitam kakva bi bila naša veza da sam imala priliku da je bolje upoznam, da sam bila starija, da sam imala vremena da s njom razgovaram, da je slušam, da je pamtim onako kako pamtim druge ljude. Ovako, ostala mi je u delovima, u uspomenama koje više govore o meni kao nemirnom detetu nego o njoj kao osobi. A ipak, i u tim delovima, oseća se njena prisutnost — žena koja me je uvek branila, koja me je opominjala blagim dodirom, koja je u mojim nestašlucima videla moju prirodu, i koja je, iako prerano otišla, ostavila za sobom osećaj da sam bila voljena na svoj način. Volela bih da sam imala vremena da je upoznam onako kako sam želela. Da sam mogla čuti njen glas, zapamtiti ga zauvek, ili uhvatiti njen miris. Da sam mogla osetiti tu vrstu bliskosti koju deca često vezuju za bake.
Ena Golden
