Ne mogu
samovati!
Stoga se
obraćam
ovom peru.
Ono me
jedino –
prihvaća.
Razumije
i suosjeća.
Ne traži
razloge
za kraj.
Ultimativno
zbogom…
Ostaje tu.
Čak i kada
je užasno!
Zato ju i
poštujem.
Uvažavam –
i ne predajem.
Zlome
čovjeku.
Da se
gosti
njome.
Moja
tuga.
Ne izdaje
povjerenje.
Ne laže,
ne krade,
ne simulira.
Izdahe
mira…
Stihove
jeseni.
Pažljivo
probira.
Jad ne
zasvira!
Volim
pisanje.
Oplemenjuje
krikove duše.
Čini ih –
realnima.
Opipljivima,
besmrtnima.
Do kostiju
ogoljelima.
Imaginacija
nestaje bez.
Gromkih
dokaza…
A ja, posve
skrušeno.
Šutim u
agoniji.
Notornog
svitanja…
Možda –
nažalost.
Šteta je
mladih
godina.
Ali oprostite
na iskrenosti.
Drugačije,
nisam ni
navikla…
Lorena Vojtić
