Milena je žurila s posla da kupi namirnice za večeru. Filip je rekao da oko osam stiže iz Novog Sada.
Bili su već dugo zajedno, deset godina. Nisu bili venčani ali živeli su zajedno i svi su ih gledali kao bračni par.
Čim je stigla kući počela je da sprema lazanje. Filip je to obožavao i znala je da će mu to prijati nakon napornog dana.
Večera je bila postavljena a Milena spremna, doterana, kad je Filip ušao u stan.
U momentu je zastao, zbunjen. Očekivao je običnu večeru a ne neki intimni ambijent sa omiljenim jelom.
Oprao je ruke i seo za sto.
Mileni nestade osmeh s lica. Očekivala je poljubac kao što bi radio svakodnevno kad dođe s posla ali ništa od toga. Opravdala je taj njegov promašaj velikim umorom.
Sela je i ona za sto veselo prepričavajući događaje s posla. Neće dozvoliti ništa da joj pokvari veče. Mnogo je volela Filipa i često bi prelazila preko nekih njegovih propusta.
“Milena, moramo da razgovaramo.”
Njegov ledeni ton zaledio je celu.
“Moram da ti saopštim da ja ne mogu više ovako. Zaljubio sam se i ne želim da te lažem a i sebe mučim ovako… Nadam se da ćeš razumeti. Izvini…” Ustade od stola i nervozno poče da šeta oko stola.
Mileni zastade nešto u grlu i reči ostaše neizgovorene.
“Trudiću se da što pre spakujem svoje stvari i odem.” Reče i ode u sobu kako bi odmah počeo sa pakovanjem.
To veče je poneo dva puna kofera a ostatak stvari odneo je u roku od tri dana.
Milena je sve to nemo posmatrala ne rekavši ni reč.
Dani su joj bili tmurni i prazni. Svojima je samo javila telefonom i rekla da želi da bude sama.
Prolazili su dani a ona je bila u sve gorem stanju.
Jedno jutro probudila je mučnina. Jedva je stigla do kupatila i ispovraćala se. Tog dana nije otišla na posao. Bila je malaksala i razdražljiva. Tih dana je očekivala i menstruaciju ali ništa.
Zbrinula se, šta se dešava? Filip i ona su godinama planirali dete i ništa. Mogućnost da je sad trudna u startu je odbacila.
Pošto se stanje nije popravljalo ipak je rešila da kupi test za trudnoću.
Sledećeg jutra, čim je ustala, uradila je test.
Nije smela da ga gleda tih par minuta koji su potrebni da bi se video rezultat. A onda je pogledala i iznenađeno posmatrala dve crvene linije. Trudna je.
Osećanja sreće i neverice su se mešala.
Par puta je pogledala test. Da, ima dve linije.
Obuzela je neverovatna sreća koju je priželjkivala godinama.
Ali onda se neki nespokoj uvukao u nju.
Ona je sad sama, nema Filipa. Šta da radi?
Da mu kaže?
Ne, nikako. Onda bi se on, možda, vratio zbog toga ali ne zbog nje. Ne, to nikako.
A da abortira?
Ne može to da uradi. Celog života bi patila. Šta ako posle ne može više da zatrudni? I sa kim? A njoj je već četrdeseta.
Bože, šta da radi..?
Te noći oka nije sklopila. Ustala je rano i skuvala kafu. Ali ni nju nije mogla da podnese. Rešila je da ode kod lekara. Videće prvo šta on kaže. Možda zbog godina ne sme da rodi. Ko zna.
Već istog dana obavila je pregled kod svog lekara. Lekar je rekao da je to sasvim jedna normalna, zdrava trudnoća i da bi bilo šteta da je prekine.
To joj nije mnogo pomoglo. I dalje nije znala šta da radi.
Rešila je da ode kod svojih roditelja.
Tata Milan i mama Smilja saslušali su je i na par minuta ućutali.
Tata nikad nije voleo Filipa ali nije želeo da joj se meša u život. On je jedini bio srećan kad je čuo da su se razišli. A sad ovo. Ali ipak prvi se pribra i progovori.
“Mila moja, šta god da rešiš mama i ja smo uz tebe. Pomoći ćemo ti koliko god treba.”
Mileni krenu suze i ona priđe i zagrli oca. Majka im se pridruži.
“Smiljo, idi nam skuvaj kafu pa da na miru razgovaramo.”
Ostali su tako do duboko u noć. Pošto je već bilo kasno, predložili su joj da prespava kod njih. Rado je prihvatila.
Istuširala se i legla u svoj krevet u svojoj devojačkoj sobi.
Posle razgovora sa roditeljima malo se smirila i brzo je zaspala.
…Sunčan dan… Ispred kuće u dvorištu devojčica zlatne kose trčkarala je u beloj pletenoj haljini, bosa. Veselo je skakutala i pevušila. Loknice na kosi skakutale su zajedno sa njom.
Iz dvorišta utrča u kuću i priđe Milenonom krevetu. Nežno je poljubi u obraz i pozva je “Mama”….
Milena se trže iz sna. Uspravi se u krevetu a osmeh joj ozari lice. Donela je odluku – rodiće dete.
Odjednom joj je sve izgledalo tako jednostavno i lepo. Obuče se i otrča niz stepenice.
Njeni su već sedeli za stolom i čekali je.
“Dobro jutro!” Zacvrkuta veselo.
“Imam jednu divnu vest. Rešila sam da rodim!”
Tata i mama skočiše sa stolica i čvrsto je zagrliše.
“Donela si pravu odluku.”
Suze radosnice pokvasiše njihova srećna lica.
Sanja Trninić
