Odmori između časova bili su Tanjini najdraži trenuci u školi. Od kad je krenula u peti razred osnovne škole zaljubila se u dečka iz osmog razreda, Milana.
Milan je imao plavu kosu i plave oči, bio je lep kao anđeo. Nekoliko devojaka iz škole bilo je zaljubljeno u njega. Tanja je od njegove drugarice iz razreda dobila raspored časova tako da je znala ispred koje učionice ga može sresti. Kao slučajno uvek bi se sreli za vreme odmora. Prošli bi jedan pored drugog gledajući se. Smatrala je da on treba prvi da joj priđe a on je očekivao da ona dođe da se upoznaju.
Jednom prilikom napravila je spomenar s namerom da ga pošalje njemu da se upiše.
Kada joj je vraćen upijala je svaku njegovu reč, rukom prelazila preko lista na kom je držao ruku dok je pisao.
Odatle je saznala da sluša heavy metal. To nikako nije bila muzika koju ona voli ali počela je da je sluša. Otvorila bi prozor svoje sobe i pustila glasnije muziku. Znala je da često prolazi pored njene kuće.
Milan je završio osmi razred i otišao u srednju školu a da se nisu upoznali i razgovarali.
Vremenom je manje mislila na njega.
Prolazile su godine. Zaposlila se u velikoj firmi koja se bavila proizvodnjom auto delova.
Kolege su je lepo prihvatile ali su joj često pričali da imaju strogog direktora i da nije dobro kad te on pozove na razgovor.
Trudila se da sve obavlja kako treba ne bi li izbegla poziv direktora.
Jednog dana, krajem nedelje, ostala je duže da završi neku dokumentaciju. Pozvala je sekretarica.
“Tanja, zove Vas direktor u njegovu kancelariju.”
Pretrnula je istog momenta. Šta nije u redu?
Pogledala se u ogledalo, poravnala haljinu i krenula.
Dok je išla ka kancelariji vrtela je po glavi šta je to pogrešno uradila.
Zastala je na tren ispred vrata a onda duboko udahnuvši pokucala.
Dubok muški glas čuo se unutra.
Zakoračila je u kancelariju i zaustila :
“Dobar dan, pozvali ste me….”
Skamenjena stajala je kraj vrata zbunjeno ga posmatrajući.
“Dobar dan, izvoli uđi” Očaravajući osmeh sa Milanovog lica učinio je da joj čudna struja prođe telom.
“Izvoli, koleginice. Video sam tvoje ime na spisku radnika pa sam smatrao da treba, napokon, da se upoznamo.”
“Mislim da bi bilo vreme.”
Reče ona i sad već opušteno uđe i sede u fotelju koju joj je ponudio.
Tanja se nasmeja a pred očima joj zaigra ona stranica spomenara koju je toliko puta pročitala.
Sanja Trninić
