Prvo jutro u novom domu obasjalo je sunce koje se uporno probijalo kroz nežno roze zavese koje mi je ostavila baka Ivanka, moja nova komšinica i moj anđeo. Da nije bilo nje pitanje da li bih dobila kredit. Trudiću se da joj kad god mogu pomognem i život učinim lepšim.
Ustala sam jako rano. Tačnije jedva sam čekala da svane. Kamion će doći ispred moje stare zgrade oko 10 sati, tako da imam vremena da uživam u ovom predivnom okruženju.
Prozor spavaće sobe gledao je ka unutrašnjosti dvorišta, ka bakinoj kući. Pogledala sam i videla je kako već vredno radi čisteći puteljak ispred njene kuće. Brzo sam se obukla i istrčala napolje. Mart mesec nije bio baš period kad bi mogle ujutru rano da pijemo napolju kafu zato sam predložila da dođe kod mene. Veselo je odgovorila da stiže za koji minut.
Ne znam tačno koliko ima godina ali njena spretnost i brzina su me odiševljavale. Nisam sigurna da ću ja u tim godinama biti tako spretna.
Skuvala sam kaficu i izvadila čajne kolutiće koje sam uvek imala u kući. Volela sam ih i trudila sam se da uvek imam bar jednu kesu više.
“Dobro jutro, mila moja! Pa ti si neka vrednica kad ustaješ tako rano?! “
“Jedva sam čekala jutro da ustanem i uživam u svojoj novoj kućici. A vidim i Vi ste poranili. “
“Ja svako jutro ustajem u šest. I rekla sam ti već nemoj mi persirsti. “
“O da, zaboravila sam. Pa, draga moja komšinice, izvoli sedi. “
Ispijale smo lagano kafu uživajući u njenom mirisu i prijatnom razgovoru.
“Od kad je Dejan u kući pored? “
“Ima jedno dva – tri meseca. Od kad se razveo. Inače divan momak. Ljubazan, vaspitan a bome i jako lep. “
“Slažem se, lep je… “ Nasmejala sam se i namignila joj.
“Vidim ja da ćemo uskoro da spajamo placeve. “ Obe se nasmejasmo i nastavismo razgovor.
U ponedeljak sam nerado otišla na posao. Nije mi se izlazilo iz kuće a i nisam želela da sretnem Ivana.
Ali čim sam zakoračila u zgradu naišla sam na njega.
“Dobro jutro, Sandra. “
“Dobro jutro, Ivane! “
“Molim Vas, izvinite zbog one večeri…. Ne znam šta mi bi… Neće se to ponoviti. “.
“U redu, nije problem. “
Ćutke, svako je otišao u svoju kancelariju. Dan je protekao mirno. Više ga nisam videla.
Jedva sam čekala da se vratim kući. Planirala sam da presložim neke stvari i poređam knjige na policu.
Parkirala sam se ispred kapije i izašla iz kola noseći kese pune namirnica.
Škripa kočnica iza mene natera me da stanem i okrenem se. Iz auta izađe plavuša i to baš ona iz restorana. Pogledala me je ispod oka i ušla u Dejanovo dvorište.
Znači, ipak postoji neka dama. Bože, što li se toliko iznenađujem, tako lep čovek ne može da bude sam. Sigurno ga stalno saleću. Ja ipak nisam za njega. Ma, zaboraviću.
Pripremala sam ručak u kuhinji kad sam čula neku viku napolju. Izašla sam ali shvativši da dopire iz njegovog dvorišta stala sam iza vrata ne bih li čula o čemu se radi.
“Da li misliš da možeš tako lako da me rešiš? Misliš dao si mi onaj mali stan i završio si. E pa, dragi moj, grešiš. Još ćemo se mi obračunavati. Vidimo se! “
Videla sam ga kako nervozno prolazi rukama kroz kosu. Znači, bivša žena. Bolje da ga se klonim. Ti sveže razvedeni uvek imam neku “prikolicu “koju vuku za sobom. To mi nije potrebno.
Te večeri stigla mi je poruka od Antonia. Pitao me je kad planiram na odmor da bi mi rezervisao sobu. Rekla sam mu da bih mogla da dođem početkom jula.
Ujutru sam odmah saopštila direktoru da početkom jula idem na odmor.
“U redu. Idete negde? “
“Da, idem u Italiju. “
Spustio je olovku na sto i pogledao me je prodorno.
“To ima neke veze sa Antoniom? “.
“Da, pozvao me je da budem njegov gost.“
Lupio je rukom o sto i ustao.
“To ne može tako. On je naš klijent a Vi radite ovde i ja to ne dozvoljvam. “ Vikao je iz sveg glasa.
Mirnim glasom odgovorila sam mu :
“A ja ne dozvoljavam da neko viče na mene. “ Ustala sam, nasmejala mu se i izašla.
Za pola sata poslala sam koleginicu da mu odnese moju izjavu da dajem otkaz.
Spakovala sam svoje stvari i izašla poslednji put iz te kancelarije.
Čula sam ga kako urla u svojoj kancelariji.
Samo sam se nasmejala i sa osećajem olakšanja i zadovoljstva napustila zgradu.
Sanja Trninić
