Gledali smo se neko vreme dok Sofija nije prišla.
“Mama, da li je sve u redu? “
Milan je tad pogledao ka njoj. Bila je očigledna sličnost između njega i nje. Videla sam bol na njegovom licu i rekla bih da su mu oči zasuzile.
“Marija, ja…. O Bože, kako sam bio glup. Kako sam mogao da joj verujem… A ovo dete… “
Sofija nas je gledala ali ništa nije pitala. Shvatila je. Znala je da pred njom stoji njen otac.
Sofija je bila zbunjena ali želela je da se sastaje sa ocem ali u gradu. Nikad nije otišla kod njega kući.
Ja nisam imala više šta da pričam sa njim. Da mu oprostim nisam mogla a još manje da mu se vratim. Mada, pitanje koliko bi to i bilo dobro. Iako znam da se nije ženio. Imao je dosta veza ali ništa ozbiljno.
Sofija je završila medicinski fakultet i postala kardiolog.
Ja sam se ponekad viđala sa Dejanom, Sofijinim profesorom. Nisam želela brak ali prijalo mi je njegovo društvo.
Rekla bih, život je pravedan ali nekada je potrebno mnogo vremena da čovek shvati gde je pogrešio i da se pokaje zbog toga.
Sofija je radila na Kliničkom centru. Jedne noći, dok je bila dežurna, pozvali su je u salu zbog hitnog slučaja. Operisala je jednu baku kojoj je u poslednjem momentu spasla život.
Sutradan je otišla u sobu da poseti pacijenta.
Sestra je menjala bocu sa infuzijom kad je Sofija ušla u sobu.
“E bako, a ovo je doktorka koja Vam je spasla život, Sofija Milovanović. “
Čuvši ime baka podiže glavu da je bolje vidi. Ogromna sličnost sa njenim sinom samo potvrdi sumnje koje je imala kad je čula doktorkino ime. Pruži ruku ka njoj. Sofija je prihvati a baka je stisnu koliko je mogla, zatvori oči, zaplače i tiho izusti “Bože, oprosti mi. “
Kraj…
Sanja Trninić
