Išla sam za nepoznatom gospođom ne znajući šta me čeka. Vrtela sam u glavi razne priče kako bih opravdala sebe zašto nemam registrovanu radnju. Nikad duže nisam išla do naše dnevne sobe.
Kada smo napokon stigli ona se naglo okrete ka meni i pogleda me pravo u oči.
“Ja sam Angelina Sofrenović, vlasnica elitnog butika u gradu. Čula sam da odlično šijete pa bih da uspostavimo saradnju. “
Neko vreme bila sam još skamenjena a onda shvativši da nije inspektorka glasno sam odahnula.
“Naravno, možemo da se dogovorimo. Izvolite, sedite. Da li ste za kafu, sok? “
“Može jedna kafa. “ Reče i sede u fotelju.
Otrčala sam do kuhinje vidno uzbuđena.
“Šta mi, Maki? “Upita me Mira zabrinuto.
“Mislim da ću sklopiti odličan posao. “
Ni sama ne znam koliko sam kašičica kafe stavila ali jedva sam čekala da se vratim u sobu.
Gospođa je sedela prekrštenih nogu posmatrajući oko sebe.
Već na samom početku razgovora srce mi je lupalo kao da će da iskoči iz grudi. Vrlo brzo smo dogovorili veliku količinu haljina a i cenom smo obe bile zadovoljne.
Čim je otišla počela sam da crtam modele kako ih je ona opisala. Sutradan je stigao materijal za šivenje.
Šila sam ceo dan a neretko ostajala i do kasno u noć.
Srećom, Sofija je sama radila domaće zadatke i učila. Ponekad bi joj Mira pomogla.
Porudžbinu sam završila u dogovorenom roku. Gospođa Sofrenović je došla sa svojim radnikom da uzme haljine. Bila je vidno zadovoljna. Prva velika zarada bila je u mojim rukama.
Nakon toga usledile su druga i treća narudžbina. Šila sam pantalone, suknje, pa čak i jakne.
Sledeće leto došla je sa predlogom da uvećamo porudžbinu. Obradovala sam se ali na tren i zabrinula, kako ću to postići sama? U komšiluku je bila jedna studentkinja Staša. Rado je prihvatila da mi pomogne i ujedno nešto zaradi.
Bile smo srećne kada smo završili na vreme. Međutim, gospođa Sofrenović nije dolazila. Pokušala sam da je zovem ali bezuspešno. Rešila sam da odem u grad i potražim je.
Nisam znala gde je butik ali znala sam mu ime. Brzo sam našla ulicu u kojoj je bio lokal.
Na vratila bio je neki natpis. Prišla sam bliže da pročitam. Pisalo je da je radnju zatvorila finansijska policija. Zbunjena vrtela sam se okolo ne znajući koga da pitam za vlasnicu. Baš u tom momentu otvoriše se vrata susednog lokala i iz njega izađe čovek srednjih godina.
“Dobar dan! Izvinite gospodine, da li znate gde je gospođa Sofrenović? “
“A pa ona je u zatvoru. “
“Molim?! “ Bila sam zgranuta.
“Da, pre par dana je odvedoše. Utaja poreza. “
Zanemela samo sam se okrenula i otišla bez pozdrava.
Sanja Trninić
