Jedan sat…do svitanja…jedan korak… od skitanja…jedan pogled kroz dvogled duše…
Kao ne volim te, kao, mi smo totalne suprotnosti…kao nije mi stalo…ni malo
Ti vidiš to tako…okrenula sam ti misli naopako…da te ne volim…da mi nije stalo ni malo…
A zapravo je sve suprotno.
Dugo se znamo ti i ja, poznata nam je linija po kojoj crtamo i spajamo, sve što znamo, i ne znamo.
Ostavljene poruke napisane na papiru još čuvam, ti misliš iz navike… ali nije, čitam ih prije spavanja…
Pohabala se hartija i požutjela kao listovi u jeseni, izbrisala se slova, čitam ih i svaka poruka je kao nova…u svakoj riječi koju si napisao, dašak romantike je odisao.
Sačuvaj tu misao koja ti govori da te moje biće voli…ne dozvoli da zlatne listove jeseni, odnesu vjetrovi…tu ostani…
Kad prođe onaj jedan sat i novi dan doleti…samo se sjeti…da te voljeh, da te volim, i da ću te voljeti…kroz sve vremenske zone, ti stanuješ u srcu mome…
Ti prepoznaš sve oluje i kad ih niko drugi ne čuje…kad su i meni nevidljive, tvoje oko ih otkrije…
Kad se moje biće od mene same sakrije…tvoja duša ga pronađe…
Kad me suze slome i teku po svome, u meni kad se sve tišine lome i traže da izgovorene budu…ti ih vratiš tamo, gdje samo mi znamo…ponekad odlutamo… i slušamo… slušamo valove kako udaraju, o stijene…ta simfonija je instrument duše…ti znaš kad u meni se sruše sve snage, nove pronađeš…ne odeš, već ostaneš…uvijek istraješ u tome da pronađeš fenjer kao vodič srcu mome…
I zaista mi smo različiti i nekako slični, neobični…
Ponekad ti okrenem misli naopako da se sjetim kako bi bilo da se nismo sreli…
Šta bi bilo, da se nismo zavoljeli, da smo u tom trenutku, tek jedno, pored drugog prošli, da li bi se nekad pronašli ?
Da li bi se prepoznali naši damari…da li bi znali i prepoznali, sve ono što danas imamo?
Pitanja…koja idu u krugove…neke realnosti koje mogu da se žive…a onda je dovoljno da te pogledam i sve znam…više se ne pitam…
Vratim ti misli, one koje zaista postoje i dodaju boje, u biće tvoje i moje…
Jedan sat, krug kojim putuju kazaljke u njemu zavoljeh te u trenu…
I od tog trena kad dođe sata smjena…shvatih koliko sam voljena.
Milena Vujinović
