Tamara je volela slobodno vreme da provodi na keju reke Tamiš. Ponela bi sa sobom knjigu, kafu i flašicu vode i dugo sedela na keju čitajući knjigu. Obožavala je to vreme provedeno kraj vode.
Na keju su bile betonske klupe tako da je ona nosila staru prostirku, koju bi stavila pored drveta i tu bi joj bilo udodbo a imala je i potrebnu hladovinu.
U tom delu keja nije bilo mnogo prolaznika, tek poneki pecaroš, tako da je mogla u miru da uziva u čitanju.
Jednog dana, završivši knjigu, pogled joj odluta ka reci. Rekom je plovilo pet lepih, belih labudova. Osmehnula se tom prizoru. Paznju joj privuče dečak, koji je na par metara od nje, pecao. Imao je oko dvanaest godina. Mršav, razbarušene smedje kose, ozbiljnog ali lepog lica… nekako je delovao tuzno. Tamara je rešila da mu pridje i porazgovara sa njim. U torbi je imala jednu čokoladicu i slane perece.
– Zdravo! Ima li šta? – pitala je dečaka
– Slabo… jako slabo.. – rekao je zabrinuto.
– Dobro, biće drugi put bolje. –
Osmehnuo joj se i potvrdno klimnuo glavom.
Pozdravila ga je i krenula kući, ostavivši mu čokoladicu i grickalice.
Često je sretala dečaka kako peca. Nekad bi bio srećan a nekad tužan zbog ulova. Resila je da mu kupi novu pecaljku, udice i neke mamce.
Srećna, krenula je na kej. Dečak je bio na svom mestu.
– Zdravo! Vidi šta sam ti donela! Mislim da ćeš sa ovim moći vise da upecaš.
Nasmejao se i zahvalio. Ali i dalje njegovo lice je bilo tužno.
– Zašto si tužan? – upitala ga je
– Ne uspem uvek dovoljno da upecam riba. A na taj način hranim svog brata i bolesnu majku.
Ponekad ulov odnesem za jelo a ponekad uspem da prodam ribu i tako kupim namirnice za moju porodicu.
Tamara je tek tada shvatila zašto tako mlad dečak ima tako ozbiljno lice.
Rešila je da kupi neke osnovne namirnice i sa dečakom ode do njegove kuće.
Kuća je bila mala, trošna sa dve male prostorije. U jednoj je ležala bolesna majka a kraj njenog kreveta, igrao se dečak od nekih pet – šest godina.
Tamara se predstavila i sela kraj kreveta u kom je ležala dečakova majka.
Saznala je da je žena jako bolesna, da jedva po malo ustaje da spremi nešto za jelo deci i sebi i da ne zna dokle će moći uopšte nešto da radi.
Od tog dana, Tamara, kad god bi mogla, odnela bi im nešto i pomogla u spremanju hrane i kućnim poslovima.
Jednog dana kad je otišla, kuća je bila prazna. Okolo nije bilo komšija koji bi joj rekli šta se desilo. Pokušala je da se informise po gradu ali nije ih našla. Bila je jako tužna što nije mogla da ih pronadje.
I dalje je odlazila na kej da čita knjiga, nadajući se da će odnekud doći dečak.
Prošlo je tri godine. Bio je vikend i rešila je da svoje slobodno vreme provede na omiljenom mestu, na keju. Kao i obično ponela je kafu, knjigu i smestila se ispod jednog drveta.
U jednom momentu stao je ispred nje nekih momčić i zaklonio joj je sunce.
– Dobar dan – rekao je
– Dobar dan – uzvratila je zbunjeno
– Ne znam da li me se sećate… često smo se vidjali ovde na keju dok sam pecao a i dolazilu ste u moju kuću.
– Naravno da te se sećam – uzvratila je veselo. – Šta se desilo sa vama? Trazila sam vas.
– Mama je umrla a radnica Centra za socijalni rad nas je premestila u dom za decu bez roditeljskog staranja. I sad, brat i ja živimo tamo. Sad imamo dovoljno hrane i odeće ali… ostali smo bez majke.
Tamara je prišla i čvrsto ga zagrlila. Od tog dana često ih je posećivala u domu i vodila ih na majčin grob.
Sanja Trninić
