Pripreme oko otvaranja radnje išle su planiranim tokom. Lokal je iznajmila u centru grada, blizu parka, gde su pančevci često boravili sa svojim najmilijima.
Bio je to manji prostor ali za početak će odgovarati. Ako posao krene, kao što je zamišljala, lako će uzeti veći prostor. Kirija nije bila velika. To joj je dobro došlo, ostaće joj više ušteđevine za kupovinu starog nameštaja. Od kad je počela da radi, uvek je neki dinar stavljala sa strane, znala je da će joj jednog dana to koristiti. Nije bila od onih koji celu platu troše na garderobu i na izlaske. Pomagala je i svojima, kada je to bilo potrebno.
Lokal je sama okrečila i kad je bio sređen, prvo je donela komodu, koju je do tad već sredila. Bila je predivna. Sveže lakirana, sijala se. Bila je presrećna što započinje svoj poslić. S ponosom je iznad vrata prodavnice stavila natpis:
“SARIN KUTAK” Vlasnik Sara Stefanović
Ispred radnje stavila je dve betonske žardinje sa zimzelenim biljkama. Zidove oko izloga oslikala je starim predmetima koji su bili lepa reklama za ono što prodaje unutar radnje. Kako je obožavala plavu boju, unutrašnje zidove obojila je upravo tom bojom. Radnja je mirisala na vanilu I cimet I naravno lak, kojim je bio premazan svaki restauiran komad nameštaja.
Sada je trebalo nabaviti još stvari. Uključila je svoj lap top i počela da traži po internetu stare stvari. Iznenadila se koliko ima lepih komada nameštaja koje ljudi više ne žele. Neke je kupila a neke su joj poklonili, samo da ih se reše. Ubrzo, radnja je bila puna. Trebalo je pozabaviti se reklamom, uraditi vizit karte. Sve je to radila sa puno ljubavi, uživajući u pravljenju planova.
Bio je petak, pred kraj radnog vremena, kad joj je zazvonio telefon u radnji.
„Sarin kutak, izvolite! „ Veselo je izgovorila Sara, sa prizvukom ponosa u glasu dok izgovara naziv svoje radnje.
Dugo je razmišljala kako bi nazvala svoju radnju, a onda joj odjednom pade na pamet naziv „Sarin kutak“. Zadovoljno se nasmejala i odlučila da tako da naziv svojoj radnji.
„Dobar dan! Da li otkupljujete stari nameštaj? „ Upita čovek sa druge strane.
„Da, mada mi je sad malo radnja prepuna…. Ali, šta imate da prodate? „ Nije mogla tek tako da ga odbije, možda ima neki lep komad nameštaja.
„Gospođa Todorović, moja majka, prodala bi svoj stari pisaći sto. Ako želite, mogu Vam poslati slike stola? „ Reče čovek.
„To bi bilo divno. Daću Vam mail adresu pa mi pošaljite slike a ja ću Vam se javiti. Napišite mi u poruci i kontakt telefon. „ Reče Sara.
Završi razgovor i poče se vrteti po radnji, kako bi našla mesto za još jedan komad nameštaja.
Iz razmišljanja je trže zvuk sa lap topa koji je obaveštavao da joj je stigao mejl. Odmah sede za pisaći sto i otvori poruku. Bio je to lep pisaći sto, u boji tamne mahagonije. Predivne izrezbarene šare govorile su o velikom umeću stolara koji ga je pravio. Sto je imao sa obe strane po dve fioke. Sari se mnogo dopao sto i odmah je pozvala čoveka, koji je malo pre zvao da kaže da će ga kupiti. Posle par zvona on se javi.
„Dobar dan, „Sarin kutak „ Sara kraj telefona, pogledala sam slike stola i htela bih da Vam kažem da ću ga kupiti. „
„Odlično. Mogu li ujutru da ga donesem? „
„Naravno, u radnji sam od 7:30. Čekaću Vas.!“ Sara spusti slušalicu i zadovoljno se osmehnu.
Naći će. nekako mesta i za taj sto.
Ujutru je, kao i obično, došla je petnaest minuta ranije. Skuvala kafu, otvorila širom prozor i vrata i sela da na miru popije kafu pre nego što neko dođe. Nije svakodnevno imala prodaju ali ljudi su ulazili da pogledaju, pitaju za cenu, sete se da su baš takvu vitrinu i oni imali.
Onda bi joj dugo pričali neke događaje iz tog perioda. Uglavnom bi je to zabavljalo. Toliko priča je čula da bi mogla knjigu da napiše. Međutim, bilo je i onih ljudi koji mnogo smaraju sa svojim pričama. Trudila se da prema svima bude ljubazna, ko zna možda će baš taj neko biti sledeći kupac.
Čitala je pristigle mejlove kad je neko pokucao na vrata.
Podigla je pogled sa monitora i skinula naočare.
„Dobro jutro „ Veselo je pozdravi mladić kada je ušao u radnju. Imao je lepe crte lica i neki vragolasti pogled. Smeđu kosu i oči iste boje. Odmah joj je bio nekako drag, kao da ga zna godinama.
„Dobro jutro, Vi ste sigurno Nikola? I donosite mi onaj predivan sto? „ Uzvrati ona pozdrav, veselo kao i on.
„Da, ja sam. Kako ste pogodili? „ Nasmeja se mladić.
„Niko mi ne dolazi ovako rano u radnju. „ Odgovori Sara.
„Izvinite ako sam došao suviše rano. „
„Ne, taman posla, samo izvolite. Unesite sto a ja ću da skuvam kaficu. Sto možete staviti tamo, u desnom uglu, kraj izloga. Samo pazite na mog Bendžamina. „Reče ona, namestivši strogu grimasu, misleći na fikus koji je stojao u izlogu.
Cveće je obožavala. I kad je radnju otvarala, prvo je razmišljala o tome gde će postaviti voljenog Bendžamina, gde filadeldron a gde palmu. Tek kada je njima našla mesto onda je razmišljala o radnom stolu i malenoj polici za registratore.
A tek stan, bio je prava cvetna oaza. Uživala je dok je brisala prašinu sa svakog listića. I dok bi drugi ludeli zbog tog posla, ona je uživala. To joj je bila kao antistres terapija.
Zakuvala je kafu u malenoj čajnoj kuhinji koja je bila odmah iza izložbenog prostora i krenula ka Nikoli. Miris divne, crne kafe brzo ispuni prostoriju i Nikola ušavši u radnju, pošto je zaključao auto, duboko udahne poznati, očaravajući miris, zatvorivši oči dok mu je osmeh titrao na licu.
„Obožavam kafu! A po mirisu, rekao bih da pravite baš dobru. „ Reče Nikola.
„I ja je mnogo volim, pogotovo ujutru. A da li je dobra, sami ćete presuditi. „
Seli su za radni sto, ona s jedne, on sa druge strane i uz veselo ćaskanje uživali su u ispijanju kafe.
Ispričao joj je kako žive na majčinom imanju, nedaleko od grada. Majka je jedna od onih starih imućnih gospođa, sa finim gospodskim manirima. Još njeni roditelji su imali ogromno bogatstvo.
Pored imanja imali su na hiljade hektara šume. Majka je, kao jedino dete, sve to nasledila.
Udala se za čoveka kojeg nije volela. To je bio brak koji su njihovi roditelji ugovorili. Muž joj je mlad umro. Nikola je imao oko desetak godina, kad mu se otac razboleo od karcinoma I umro. Baba I deda već par godina pre toga su umrli. Tako da su on i majka ostali sami na tom velikom imanju.
„Hvala Vam za kafu! Zaista je bila divna. Sad moram da krenem. „
„Hvala što ste baš meni ponudili ovaj sto. Predivan je! Pozdravite majku! Možda bude prilike pa se i upoznamo. „ Reče Sara.
„Svakako će biti. Biće srećna kad joj prenesem Vaše utiske o stolu. „ Namignu joj Nikola, pozdravi je i ode. Sede u svoj audi i odjuri.
Baš je zanimljiv i drag ovaj mladić. Bilo bi to lepo prijateljstvo. Ali ne mogu da budem
nametljiva. Pomisli Sara.
Rešila je da odmah pregleda sto, obriše ga od prašine i vidi da li bi trebalo nešto da se popravi ili da se prefarba.
Na prvi pogled sve je bilo u redu, nije bilo čak ni jedne ogrebotine. Kao da sto nije ni korišćen. Samo je malo izgubio sjaj. Mogla bi da ga prelakira. Fioke su bile lepo izrezbarene I lako su se otvarale. Pažnju joj privuče ključaonica na jednoj fioci. Pokuša da je otvori ali nije uspela. Pozvaće brata da joj pomogne da ne bi ona oštetila fioku. Odmah uze telefon i pozva Gorana.
„Dobro jutro, batice! „ Zacvrkuta ona.
„Dobro jutro, sekice! Baš si poranila. Gde gori kad me zoveš pre jutarnje kafe? „ Sanjivo upita Goran. Iako je već bio u radionici, pre kafe je bio neupotrebljiv.
„Znaš da je hitno, čim te sad zovem. Kupila sam jedan stari pisaći sto. Očuvan je kao da nije korišćen. Jedna fioka je zaključana ali ne bih se usudila sama to da otvaram. Znaš kakav sam ja majstor da uništim nešto. Hajde, molim te, dođi da mi to otvoriš. „ Izgovorila je to što je nežnije mogla kako ne bi mogao da je odbije.
„Dobro, dolazim. Samo da popijem kafu. „
„Super! Vidimo se! „
Uzela je krpu i počela da briska druge stvari kako bi joj brže prošlo vreme. Zalila je svoje cveće, uzela poštu i još jednom pogledala mejlove. Taman je ustala od stola misleći šta još treba da uradi, kad začu Goranovog dizelaša. Istrča iz radnje i zagrli brata. Na šta se on nasmeja i uzvrati zagrljaj. Uvela ga je unutra i odmah odvela do stola, nestrpljivo čekajući da ga otvori.
Goran je otvorio svoju torbu sa alatom koju je uvek nosio u kolima i počeo da zvecka alatom tražeći odgovarajući. Nakon par minuta izvadi neki alat i klik-klak, otvori fioku. Istovremeno pogledaše njen sadržaj. Bilo je puno nekih dokumenta, lepih olovaka a ispod tih papira ugledala je rokovnik čije su korice bile od braon kože. Uze rokovnik i poče ga pažljivo posmatrati kao da je našla ogromno blago.
Čak i Goran je bio znatiželjan ali nije smeo ništa da pita. Videvši da je njegova sestra omađijana time samo se pozdravi sa njom uz obećanje da će je kasnije nazvati, a nju ostavi u nekom drugom misterioznom svetu.
Držala je knjigu u ruci kao najveće blago, kao da će se raspasti ako je ne bude pažljivo držala.
Uvek je zamišljala kako nalazi tako neke sveske ispisane životnim pričama nepoznatih ljudi. Nije još ni znala sadržaj knjige ali imala je osećaj da je nešto jako važno.
Pažljivo je otvorila knjigu i već na prvoj strani ugleda divan ženski rukopis. Reči su se nizale pisane penkalom, pisanom ćirilicom.
Izgledalo je kao neki dnevnik. Sara se setila svog prvog dnevnika.
Kada je pročitala „Dnevnik Ane Frank „ i sama je počela da piše dnevnik. Mada, ne baš sve što joj se dešavalo. Smatrala je da ipak neke stvari treba sačuvati samo za sebe. Prvi dnevnik bio je o njenoj, tada, velikoj ljubavi. O Marku. Bila je u vezi sa njim osam godina i volela ga je više nego sebe. Kasnije je taj dnevnik dala njemu da čita i od onda ne zna kakva je sudbina zadesila njen dnevnik, da li je još kod njega ili je bačen. Ali to joj i onako više nije bilo važno.
U poslednjih nekoliko godina počela je da piše priče. Pre par meseci zamislila je odličnu priču I želela je da je pretoči u roman. Možda će joj ovaj dnevnika dati nove ideje za roman. Ko zna.
Još neko vreme je posmatrala dnevnik, želeći da odmah počne da ga čita. Ali imala je posla u radnji, a I nije želela da je neko prekida u čitanju pa je rešila da čitanje ostavi za uveče, pred spavanje.
Nevoljno je odložila dnevnik u svoju torbu i počela da čisti radnju.
Htela je da završi te neke svakodnevne poslove u radnji pre nego što ode kod mame na ručak.
Od kad je otvorila radnju, za vreme ručka odlazila je kod majke Mire. Živela je sama i da ne bi kuvala samo za sebe, majka joj je predložila da dolazi kod nje na ručak. A tako će i ćerku viđati redovno.
Oko pola dva, zatvorila je radnju i otišla na ručak.
Sanja Trninić
