Sara se trgla iz sna. Kako joj se uvek san prekine kad je najlepši. Sanjala je svoju prvu promociju knjiga.
Knjigu je izdala pre tri meseca ali još nije imala promociju. Sama svoj izdavač, bez dalje distribucije i reklame, bilo je teško.
Jutro je bilo hladno. Sara se uvila u šal i zagnjurila je glavu u kaput koliko god je mogla.
Topao džemper krem boje i tople braon pantalone nisu mogli ovog jutra da je ugreju.
Išla je radnju brzim koracima kako bi se ugrejala i razmišljala je o jutrašnjem snu.
Bio je lep osećaj. Puna sala ljudi, poznatih i nepoznatih lica koji su je gledali oduševljeno. Uzela je mikrofon i najpre se predstavila a onda je krenula priču o knjizi. Čitala je priču koju su čitaoci najviše voleli i komentarisali. I da nije bilo alarma sa telefona možda bi i prodala neku knjigu. Ali svejedno, bio je to lep osećaj.
Već neko vreme pisala je svoj prvi roman. Nadala se da će to biti dobra priča koju će ljudi voleti.
Ušla je u radnju i odmah uključila grejanje. Jutarnje obaveze brzo je završila a onda je sela da uživa u čarima crne kafe, koju je obožavala.
Zvuk poruke na telefonu prekine joj misli.
Stefan.
„Dobro jutro, izvinjavam se ako je rano. Danas dolazim u Beograd a treba da dođem i u Pančevo da odnesem knjige u biblioteku. Da li si možda slobodna oko 12h da popijemo kafu negde u gradu? „
Ništa ne može bolje da te ugreje od poruke osobe koja ti se sviđa.
„Prijala bi mi kafa. Vidimo se u 12h ispred biblioteke. „
Odmah je uzela ogledalo da pogleda kako izgleda. Jutros baš i nije bila raspoložena za neko posebno sređivanje ali nije bila loša. Malo šminke i kosu će podići u rep i biće dobro. Pogledala je na sat. Tek je pola devet. Zabaviće se pretragom internet, tražeći stari nameštaj.
U 11:45 zaključala je radnju i krenula ka biblioteci.
Već je bio tamo. Crni kaput raskopčan tek da se vidi lepo odelo. Lep, nasmejan mamio je svojim šarmom. U ruci je držao ružu.
„Dobar dan, lepa damo! „
Sara blago pocrveni i pruži mu ruku.
„Dobar dan! „
„Izvoli, ovo je za tebe. „ Pruži joj cvet.
„Pa pošto smo na tvom terenu koju lokaciju predlažeš? „
„Evo, odmah preko puta biblioteke je picerija „Dvojka „ možemo tu da odemo. „
„Odlično! Idemo! „
Krenuli su jedan kraj drugog. Ispod oka primeti da je posmatra što je natera da pocrveni.
U lokalu je bio samo jedan par sa leve strane. Sara pokaza Stefanu sto sa desne strane, kraj prozora. Složi se sa njenim predlogom.
Seli su jedan naspram drugog. Unutra je bilo toplo. Sara skine kaput a za njom i Stefan.
Par minuta su sedeli u tišini i gledali se.
„Moram ti reći da si mi se svidela čim sam te ugledao u biblioteci na promociji. Ima nešto čarobno u tebi, neka harizma koja me je odmah osvojila. „
„I ti si meni drag. Oduševio si me pričom. Tako si lepo govorio i sve to vreme nisi se ponavljao. Lepe rečenice baš kao i u tvojoj knjizi. Počela sam da je čitam.
Sviđa mi se tvoj stil pisanja a i radnja romana me sve više oduševljava. Zanimljiva je. „
„Hvala ti! Drago mi je da je tako. Voleo bih da te viđam. Nažalost zbog daljine nećemo moći često da se viđamo. Ja sam iz Prokuplja. „
Znala je gde živi, Olga joj je rekla. Da li bi takva veza imala neku budućnost? Ili jednostavno se prepustiti i uživati. Da, verovatno je tako bolje.
Zadovoljna zbog odluke koju je donela nasmeši se.
„Kako si lepa kad se smeješ. „ Pruži ruku preko stola i dodirnu njenu.
Vrelina prostruji njenim telom.
„Mnogo sam čitao o Pančevu. Imate dosta znamenitosti koje bih voleo da vidim. Sviđa mi se zgrada Svilare a i svetionici me privlače. Da li bi bila moj vodič? „ Namignu joj.
„Vrlo rado! Danas bi mogli da odemo do Svilare a sledeći put vodiću te da vidiš svetionike. „
„Odlično, slažem se. „
Popili su piće i izašli iz lokala. Seli su u njegov BMW X3 plave metalik boje.
Oduševila se kako spoljašnjim tako i unutrašnjim izgledom auta.
Sara mu dade instrukcije kuda da vozi i ubrzo su bili ispred Svilare.
Parkirao je auto pored puta i oboje izađoše iz auta. Stefan na tren zastade diveći se prelepoj građevini. Sara, iako je zgradu videla mnogo puta, stade nemo je gledajući. Mnogo joj se sviđao spoljnji izgled.
„Predivno izgleda! Znaš li neku informaciju o ovom mestu? „
„Da, to što sam pročitala na internetu. Nekada je Pančevo bio grad poznat po proizvodnji svile. Proizvodnja je počela negde 1733. godine. Postojala su tri pogona sredinom pedesetih godina 19. veka. Kako bi ova delatnost bila bolja sađeni su dudovi. Negde je pisalo da je 1850. godine bilo 1738 drveta duda. Bilo je nekoliko dudara u gradu : blizu Narodne bašte, sa obe strane na putu za Vršac, duž svih važnijih saobraćajnica i u mnogim ulicama grada. Čak postoji deo grada pored železničke stanice „Predgrađe „ koji se zove Dudara.
Ova zgrada sagrađena je 1899. godine na levoj obali reke Tamiš a stariji građani Pančeva zvali su je Galatea po italijanskoj reči za čauru svilene bube.
Svilara je prestala sa radom 1967. godine i na taj način se gasi svilarstvo u Pančevu.
Nakon toga tu se proizvodila sitnija tekstilna konfekcija a početkom 1970. preusmerila se na preradu gumenih i plastičnih masa. „
„Zanimljiva priča a i ti si odličan vodič! Jedva čekam da čujem priču o svetionicima. „
Odvezao je kući. Na rastanku poljubi je u obrazu i reče da uskoro ponovo dolazi u Pančevo.
Sara je ušla u stan i naslonila se na vrata zatvorenih očiju i sa osmehom na licu.
„Nešto lepo se dogodilo, vidim ja. „ Dočeka je Olga sa osmehom.
„Da, videla sam Stefana. Stavi kafu dok se ja presvučem pa ću ti ispričati sve. „
Ispijajući kafu Sara je prepričala Olgi susret sa Stefanom.
„I tako sad moram da spremim priču o svetionicima za sledeći put. „
Ostale su još neko vreme a onda odoše na spavanje.
Spremna za spavanje prolazeći krevetu pade joj pogled na dnevnik. Udobno se smesti i uze da čita.
Ne mareći na mučninu i malaksalost, spremna uputila sam se ka štali. Milan je već bio tamo. Srećna poletela sam mu u zagrljaj.
„Ljubavi moja, plašio sam se da nećeš doći. Hajde, krećemo dok neko nije naišao od tvojih.
Dok sam išla ka štali nisam primetila da me je neko video. Kako smo izašli sa imanja otac iskočio ispred naših kola. Konji uplašeno skočiše ali on ih umiri.
„Kuda ste vi to krenuli, golupčići? „
Sledila sam se od straha. Seo je sa nama u kola i naredio Milanu da se vrati na imanje.
Od te večeri nisam ga više videla. Otac ih je izbacio iz kuće i zaposlio novog konjušara. A moj sudnji dan se približavao.
Taj 11. novembar pamtiću dok sam živa.
Uplakana ispod vela u venčanici koja me je stezala došla sam sa ocem do oltara gde je Mita čekao. Sav ozaren sa crvenim obrazima smešio mi se.
Pogledala sam ga kratko i spustila pogled.
Ne znam šta je pop pričao samo sam jedva čekala da se završi i da skinem venčanicu i legnem.
Kočijama smo otišli u naš novi dom. Već postojeća mučnima povećala se kad sam zakoračila u njegovu kuću. Zavrtelo mi se u glavi i onesvestila sam se.
Mita me je odneo u sobu i pozvao lekara.
Istina je već prvog dana iscurela. Ponadala sam se da će me sad vratiti kući. Nije me bilo briga hoće li pući bruka, samo da ga se rešim. I verovatno bi se to i desilo da je slušao majku, koja je istog momenta rekla da je njen sin prevaren i da me vrate roditeljima ali Mita nije dao. Ipak jako sam mu se sviđala i rešio je da pređe preko toga. Majka je na kraju pristala pod uslovom da ne izlazim iz kuće dok sam trudna a da na kraju, kad se dete rodi, odnesu ga mojim roditeljima.
Plakala sam i bunila se protiv te odluke ali nisam mogla ništa da uradim.
Mita, iako mi se nije sviđao, moram priznati da je bio divan prema meni. Obećao mi je i kad odnesu dete mojima da ću ga viđati redovno. Navikla sam se na njega i na neki način prihvatila ga. Bio mi je neka vrsta druga i saveznika u mojoj nemoći. Nije me prisiljavao ni na bračne obaveze, rekao je da je dovoljno da sam kraj njega a vreme će učiniti svoje.
Mazila sam stomak i pričala sa svojim nerođenim detetom. Želela sam da zapamti moj glas, oseti moju ljubav i sve to sačuva za dane kada nas odvoje.
Porođaj je bio težak. Trajao je satima. Iscrpljena, jedva sam smogla snage da uzmem svoju devojčicu u naručje i poljubim je. Šapnula sam joj na uvo. „Jednog dana doći ću po tebe. „
Odmah su je odneli nisam je ni podojila. Danima sam ležala u postelji pod visokom temperaturom. Jedva sam uspela da zaustavim mleko koje je nadolazilo sve više.
Slomljena, retko sam izlazila iz sobe.
Mita me je obilazio i govorio mi da moram što pre ozdravim kako bi me krišom odveo kod ćerke. Ovako bolesnu ne može da me izvodi.
To mi je dalo snage i uskoro sam se oporavila, fizički. Psihički nikad više.
Prvi put kad sam je ugledala imala je skoro mesec dana. Nežne okice gledale su me uporno. Uzela sam je nespretno u naručje. Osetivši nešto poznato i blisko ubrzo se smirila i zaspala. Bilo mi je jako teško da se odvojim od nje.
Želja da što pre vidim svoju princezu dala mi je snagu i volju za životom. Samo o njoj sam mislila. Mita je bio divan prema meni.U slobodno vreme plela sam džempere i haljinice za moju devojčicu. S majkom sam se dogovorila za vreme kad je izvodi u šetnju. Mita bi ostavljao sve svoje poslove i išao bi sa mnom. Njegovoj majci govorili smo da idemo u šetnju.
Svakim danom moja beba je bila sve veća i lepša. Počela je da guče i da mi se smeje. Lepši osmeh nisam videla. Želela sam da zabeležim svaki trenutak proveden sa njom. Čim bih došla kući pisala sam dugo. Svaki osmeh, pokret njen, zabeležila sam u svom dnevniku. Onda bih uveče čitala iznova i iznova. Imala sam osećaj kao da je kraj mene. Ali ipak nije bila. Sve više sam želela da budem sa njom. Nisam želela ništa da propustim.
Svekrva me je pažljivo posmatrala i pitala se čemu se osmehujem dok idem kroz kuću. Jednom je rekla Miti da sam poremećena ali da me trpi samo zbog velikog imanja mojih roditelja koje će jednog dana pripasti njenom sinu.Čula sam je dok je to govorila Miti ali nisam obraćala pažnju na to. Imanje mi ništa nije značilo mislila sam samo na svoje dete i maštala o danu kada ćemo stalno biti zajedno.
Početkom juna osećala sam se slabo. Jutra su bila nepodnošljiva zbog mučnina i povraćanja.
Poseta lekara donela je veselje u kući ali ne i meni. Bila sam trudna. Bila sam ljuta na sebe, bebu
i sve okolo. Ali videvši Mtino srećno lice pomirila sam se sa novonastalnom situacijom. To sam mu dugovala. Zahvaljujući njemu viđala sam svoje dete.
Ovu trudnoću sam mnogo lošije podnosila. To me nije sprečilo da posećujem svoje čedo.
U novembru moja lepotica je punila godinu dana. Mojoj nepažnjom svekrva je čula moj razgovor sa Mitom dok smo planirali proslavu rođendana. Besna, istog momenta je otšla kod mog oca. Bez mog znanja rešili su da je udalje od mene.
Otac je pronašao Milana i dogovorio sa njim da on uzme dete kod sebe.
To me je ubilo. Danima nisam izlazila iz sobe.
Tešilo me je to što će biti sa svojim ocem.
…………..
Milan je bio presrećan što će živeti sa njom. Majka mu je već bila stara. Sam nije mogao da se stara o detetu .Rešio je da se oženi.
Mlinareva ćerka bila je dobra devojka. Nežna, lepa, vredna i uvek bi joj se ozarilo lice kada bi Milan došao kod njih da donese žito.
Mira je bila divna, nežna ženica. Bolelo me je to što je kraj mog Milana bila druga žena ali kad sam čula kako se ophodi ka mojoj princezi, prihvatila sam je i na neki način zavolela.
Majka je često odlazila u posetu mojoj devojčici. Otac je bio zauzet svojim poslovima i ona je nesmetano mogla da je posećuje.
Šila joj je haljinice, kupovala šnalice, obuću i igračke.
Zima je bila jaka kad sam na svet donela prelepog dečaka. Odmah me je osvojio svojim obraščićima i krupnim očima. Bio je vragolast i zahtevao je puno pažnje. To me je donekle smirilo.
Majka mi je redovno donosila vesti i slike moje mazice. Zamišljala sam dan kada ću ih zajedno gledati. Srce bi mi zaigrao pri pomisli na njihovu zajedničku igru i kako se vole najviše na svetu.
Miti sam pričala o svemu. Vremenom sam ga zavolela na neki poseban način. On mi je omogućio da mogu da maštam i planiram život sa mojom devojčicom.
Godine su prolazile ali nisam mogla da je posećujem.
Ali nada me nije napuštala. Svaki slobodan minut, kada nisam bila sa sinom, ispunjavala sam raznim obaveza. Tako sam lakše prevazilazila sve jače nedostajanje.
Moj bol povećala je vest da se sele u Pančevo. Milan je tamo dobio dobar posao i prodali su kuću na selu kako bi kupili drugu u gradu.
Znala sam da tek sad je neću videti. Ali nisam ništa mogla da uradim.
Čak i majka je ređe išla kod moje male Srne.
Svekrva je gledala moju bol iz prikrajka srećno se smeškajući. Pravila sam se da ne vidim to. Nisam mogla da dozvolim da vidi kako me to pogađa.
Trudila sam se da misli okrenem ka mom nestašnom dečaku i njegovim prvim nespretnim koracima.
Uveče bih mu čitala priče i dugo pričala o seki pokazujući mu njene slike. Već je i on prepoznavao kad nađe njenu sliku. Uperio bi prstić u sliku a na licu bi mu se pojavio presladak osmeh.
Volela sam ga sve više i pružala mu ogromnu pažnju i ljubav. Htela sam da ima majčinu ljubav, koju nažalost Srna nije mogla da oseti.
Često sam razmišljala kako će me prihvatiti jednog dana kad se budemo srele? Da li će želeti da krene sa mnom? Hiljadu pitanja se nametalo ali odgovora nije bilo.
Jedno jutro Mita mi je doneo lepe vesti.
„Dobro jutro, mila moja! Vidi, imam nešto za tebe. „
Govorio je veselo pružajući mi pismo.
Okrenula sam poleđinu pisma i na njemu pročitala Milanovo ime. Ruke su mi zadrhtale a srce je ubrzo počelo da lupa.
Pažljivo sam otvorila pismo. Papir ispisan muškim rukopisom vraćao je u dane sreće i ogromne ljubavi.
Pogledala sam Mitu a on mi je samo klimnuo glavom dajući znak da nastavim.
„Draga Natalija,
Izvini što ti ranije nisam pisao. Čujem da ti dobijaš informacije od majke.
Naša devojčica je jedno predivno biće. Ima dugu svetlo smeđu kosicu koja se uvija u lokne. Nežna je i prelepa kao ti.
Mira je divna prema njoj. Dobili smo i sina.
Zbog posla morao sam da dođem u Pančevo. Kad budeš mogla dođi da posetiš našu devojčicu.
Ljubi te tvoj Milan”
Suze pokvasiše moje lice. Mita je prišao I čvrsto me zagrlio. Mnogo mi je značila njegova podrška. Loše sam se osećala što nisam mogla njega da volim kao Milana ali trudila sam se da uvek budem dobra prema njemu I na taj način da mu nadoknadim ljubav koju sam mu uskraćivala.
Bila sam zahvalna Bogu što mi je poslao takvog čoveka. Ako već nisam mogla da budem sa mojim voljenim Milanom bar da imam čoveka koji mi pruža nesebičnu podršku I ljubav.
Sanja Trninić
