Plakala sam sinoć u snu
sanjajuć’ naručje od žudnje vrelo,
jedra mi se uzdrmaše,
opjeva me frula pastirova.
Bilo je slasno ćutjeti drhtava bedra
i uspuhalom jelenu pomilovati zov.
Živi i zreli poput sunca bili smo
po našim usnama plela se pelud,
u inat ljubomornoj travi sjali smo.
Al’ varljiv je bio sajam modrih uzdaha, kao slijepac ljubav je pala
i osiromašila za ženu nestrpljivu
ne mareć’.
Prošlo je sve, zato mi se plače.
Kristina Barić
