Školsko takmičenje u plesu je završeno. Marta i Saša zasluženo su poneli titulu najboljeg i najlepšeg plesnog para.
Još sa nepunih pet godina oboje su krenuli u školu plesa. Obožavali su da igraju. I uvek su želeli da budu par, odbijajući da igraju sa drugom decom.
Vremenom to je postajalo sve ozbiljnije. Išli su takmičenja širom zemlje pa i po svetu.
Ples je bio njihov život.
Mnogi su pričali da su oni i u vezi ali bili su samo dobri drugari.
Jedne godine, vrativši se iz inostranstava sa takmičenja prijatelji su im organizovali doček. Napravili su žurku u sali mesne zajednice i pozvali sve njihove prijatelje.
Marta i Saša su bili oduševljeni. Naravno i te večeri su igrali do svanuća.
Pred zoru igrajući Marta je pala i onesvestila se.
Saša se uplašio i odmah pozvao hitnu pomoć. Odvezli su je u bolnicu.
Saša je verovao da je to od umora. Lekari su rekli da mora da ostane na ispitivanju.
Nakon par dana dijagnostikovali su kancer kostiju.
Bio je to kraj njene plesne karijere. Lekar je rekao da više ne sme da pleše.
Ta vest je više zabolela nego saznanje od čega boluje.
Dani pred njoj bili su dugi iako nije se tačno znalo koliko ih je još ostalo.
Saša je veći deo dana bio kraj nje. Čitao joj je, pričao, pokušavao da je nasmeje. Ali i on i ona znali su da je sve to uzalud.
U novinama je pročitala da se u obližnjem mestu organizuje takmičenje u plesu.
Odmah je pozvala Sašu.
“Marta, ali znaš da je doktor rekao da ne smeš da plešeš?”
Unapred je znao njen odgovor i da neće moći da je odgovori od toga.
Krišom je izveo iz bolnice. Kupio joj novu haljinu i cipele za ples.
Bila je presrećna prvi put od kako je čula za bolest.
Takmičenje je bilo malo sa svega desetak parova. Srećom oni su bili drugi po redu.
Muzika je zasvirala i oni su plesali kao nikada do tada. Na trenutak zaboravili su na problem i živeli samo za taj ples. Muzika je stala a u sali se čuo ogroman aplauz. Marta je osetila vrtoglavicu.
Saša je podigao u naručje i odneo u auto. Vratio je u bolnicu a da niko nije znao da je izlazila.
Zagrlila ga je snažno i zahvalila mu se što joj je ispunio želju.
“Dolazim sutra da ti saopštim rezultate!.” Šapnuo joj je i poljubio u obraz.
Sutradan saznavši divne vesti pojurio je u bolnicu da ih saopšti Marti.
Uleteo je u sobu zaustivši da kaže….Zastade kad primeti ozbiljno lice bočničarke koja je prekrila Martino bledo lice čaršafom.
“Žao mi je.”
Spustila je glavu i izašla iz sobe.
Saša je pao na kolena kraj njenog kreveta tiho jecajući.
“Mila moja, nadam se da me nekako možeš čuti. Pobedili smo.”
Spustio je poljubac na njeno već hladno čelo i ponovo joj prekrio lice. Ostao je kraj nje dok je nisu odneli.
Bio je to poslednji ples i za njega.
Sanja Trninić
