3.oktobar
Stigla je u 3:17.
Profil bez slike, bez imena, samo tačno moje ime u prvom redu.
„Znam da ne spavaš posle tri.“
Ništa više.
Pomislila sam, neko od starih drugara se zeza, neko ko zna moju naviku da listam plafon dok grad spava.
Nisam odgovorila.
Telefon sam okrenula naopačke na noćni stočić i zurila u tamu dok mi se puls nije smirio u ušima.
4.oktobar
Druga poruka stigla je tačno 24 sata kasnije, u isto vreme.
„Plava majica ti bolje stoji nego crna. Crna te čini tužnom.“
Juče sam nosila onu bledoplavu, lanenu, onu koju volim jer je lagana i miriše na more iako sam je kupila u šoping centru.
Nisam je okačila na Instagram story.
Nisam je slikala.
Nisam je ni pomenula nikome.
U stomaku mi se sklupčao mali, ledeni čvor, kao da sam progutala kocku leda koja ne topi.
5.oktobar
„Ko si?“ Napisala sam, prsti su mi bili hladni na ekranu.
Odgovor je došao za manje od deset sekundi.
„Onaj koji te vidi.“
Isključila sam telefon.
Izvadila bateriju.
Sedela sam na ivici kreveta u mraku i slušala kako mi srce kuca u grlu.
Rekla sam sebi da je to glupo. Da je neko od prijatelja preterao sa zezanjem.
Ali ruke su mi se tresle kad sam vratila bateriju i upalila ekran.
6.oktobar
Počeo je da piše svake noći.
Uvek između 2:40 i 3:20.
Uvek bez emotikona. Bez uskličnika. Bez grešaka. Kao da neko vodi beleške o meni u word dokumentu.
„Voliš da hodaš sporije kad si nervozna.“
„Ne jedeš koru od pice, samo saviješ i ostaviš na ivici tanjira.“
„Gledaš iza sebe, ali ne dovoljno često.“
Te noći sam se zaista okretala.
Na svakom ćošku.
Na stepeništu.
Ispred lifta.
Osećala sam pogled na potiljku, iako ulica iza mene nije imala nikoga.
7.oktobar
Pokušala sam da ga blokiram.
Novi profil se pojavio za manje od pola sata.
Isti font, isti razmak između rečenica, isti način na koji koristi tačku umesto uzvika.
„Ne blokiraš problem tako.“
Pročitala sam to naglas, sama u sobi, i sopstveni glas mi je zvučao strano.
Ruke su mi se tresle toliko da sam ispustila telefon na tepih.
Dugo sam ga gledala kako leži dole, ekran još svetli.
8.oktobar
Počela sam da proveravam bravu tri puta.
Četiri puta.
Pet puta.
Spuštala sam roletne čim padne mrak, iako mrzim osećaj da sam zatvorena u kutiji.
Poruka je stigla dok sam stajala pored prozora i gledala ulicu dole.
„Strah ti lepo stoji. Postaješ pažljivija.“
Nije bio podsmeh.
Nije bila pretnja.
Zvučalo je kao iskren kompliment.
To me je slomilo više nego sve prethodno.
- oktobar
„Šta želiš?“
Dugo nije odgovarao.
Satima.
Prostor između poruka postao je teži od samih reči.
Onda, u 4:02:
„Da razgovaramo. Kao i svi drugi.“
Zastala sam na tim rečima.
Svi drugi.
„Ko drugi?“? Napisala sam, iako sam znala da ne bi trebalo.
Nije odgovorio.
Tišina je trajala do sledeće noći.
- oktobar
Guglala sam njegove rečenice.
Ništa.
Ni na srpskom, ni na engleskom.
Ali sam naletela na stare forume, anonimne ispovesti, devojke koje su pisale pre pet, sedam, deset godina.
Mirne poruke.
Posmatranje detalja koje niko ne bi trebalo da zna.
Strpljenje koje liči na glad.
Zatvorila sam laptop tako jako da je ekran trepnuo.
Osećaj je ostao, kao da mi neko stoji iza ramena i čita sa mnom.
- oktobar
Poslao je fotografiju.
Ne mene.
Klupu u parku na kojoj sedim kad hoću da mislim.
Fotografija je bila od tog popodneva, senka drveta pala je tačno onako kako sam je videla u 16:40.
„Zašto ja?“
„Zato što odgovaraš.“
Te noći sam spavala sa upaljenim svetlom u hodniku.
Prvi put od detinjstva.
- oktobar
Prestao je da piše.
Jedan dan.
Dva dana.
Tišina je bila gore od poruka.
Uhvatila sam sebe kako proveravam telefon češće nego što dišem.
Kako stojim ispred prozora i čekam da se pojavi nova notifikacija.
U 2:47 je stigla.
„Počinješ da razumeš.“
Bila sam toliko besna da sam napisala:
„Ti si bolestan.“
Tri tačkice su stajale beskrajno dugo.
Onda:
„To su mi i druge rekle.“
Krv mi se zaledila u venama.
Ne od straha.
Od saznanja da nisam prva.
- oktobar
Otišla sam u policiju.
Rekli su: blokiraj, ne odgovaraj, verovatno traži pažnju.
Rekli su da nema pretnje, nema dokaza.
Te noći je stigla poruka.
„Pogrešno mesto za pomoć.“
Nisam im rekla da sam bila u stanici.
Nisam im rekla ništa.
- oktobar
Shvatila sam obrazac.
On ne preti.
Ne žuri.
Kao da mu je sam razgovor, moja reakcija, moje ćutanje, moj strah, moja navika, važniji od svega drugog.
„Šta će se desiti kad prestanem da odgovaram?“
Odgovor je stigao za sekund.
„Onda ću te podsetiti zašto si počela.“
- oktobar
Poslao je glasovnu poruku.
Dugačku tačno 17 sekundi.
Nisam htela da je pustim.
Pustila sam.
Glas je bio tih, miran, gotovo nežan.
Mogao je biti bilo čiji.
Mogao je biti komšija s trećeg sprata, konobar iz kafića u kom pijem kafu subotom, bivši kolega s faksa.
Rekao je samo:
„Najgori deo nije kada me se plaše.Najgori deo je kada počnu da me čekaju.“
Telefon mi je ispao iz ruke.
Pao je na pod sa tupim treskom.
Nisam ga podigla.
Samo sam zurila u njega.
Jer sam shvatila da sam te noći, i prethodnu, i onu pre nje, čekala poruku.
Čekala sam ga.
I to je bilo najjezivije od svega.
Ena Golden
