Marina je volela slobodno vreme da provodi na klupi, ispod jednog bagrema na keju. Prijao joj je mir i tišina. Čuo bi se tek poneki cvrkut ptica i slučajni prolaznici. Tu bi vreme provodila razmišljajući i smišljajući priče koje je volela da piše. Klupa je uvek bila slobodna i ona je počela da je smatra svojom. Jednog dana, stigavši na kej, videla je da neko sedi na njenoj klupi. Strašno se iznervirala. I krenula je da mu kaže svašta ali onda se setila da klupa nije njeno vlasništvo i da može da na njoj sedi ko hoće.
Dugo je šetala tamo – vamo, nadajući se da će ustati već jednom i otići.
Dečko, koji je sedeo na klupi, primetio je njen bes i smeškao se. Posle nekog vremena, otišao je.
Pošto je, uglavnom znao kad ona dolazi, trudio se da dođe koji minut ranije i zauzme klupu. Ona više nije znala šta da radi i kako da mu da do znanja da je to njena klupa. Videvši da nema kud, prišla je i sela na jedan kraj klupe.
“Zdravo” Veselo joj se javio mladić.
“Zdravo” Nevoljno je odgovorila. “Sad će još i da me smara” pomislila je.
Vremenom, ipak su počeli da razgovaraju. Marina se iznenadila shvativši da jedva čeka da ode i ćaska sa njim. A Peđa je bio zadovoljan jer je uspeo da uspostavi kontakt sa njom. Tako su nastavili redovno, sad već namerno, da se viđaju na klupi. Uskoro su započeli vezu. Išli su i na druga mesta u gradu, ali ipak uvek su sastanak započinjali na klupi ispod bagrema.
Posle par meseci počeo je rat i Peđa je mobilisan.
To je bilo strašno za oboje. Nije znala ni gde je otišao, ni kako je, ni kad će da se vrati.
Po završetku rata, momci su se vraćali ali ne i Peđa. Prolazile su godine ali njega nije bilo.
Upoznala je nekog mladića na poslu i udala se.
Ali ipak je i dalje slobodno vreme provodila na keju.
Rodila je decu, a deca joj podarila unuke. Nekad je i njih vodila na kej ali najradije išla je sama.
Jednog dana, posle ručka, otišla je do svoje klupe. Sela je a pogled joj je odlutao na drugu obalu reke. Čuvši korake po opalom lišću, okrenula se da vidi ko joj prilazi. Nije mogla odmah da vidi lice od sunca, ali je prepoznala taj hod i stas čoveka kojeg je jako volela. Prišao joj je i nežno je zagrlio. Rekao joj je da kada je bio oslobođen i trebao da se vrati, čuo je da se udala i zato joj se nije javljao.
Sad, pošto su oboje ostali bez supružnika, nastavili su svoje druženje na klupi ispod bagrema.
Kad god bi došao, doneo bi joj ruže, koje je ona jako volela.
Jednog dana, klupa je bila prazna. Bio je iznenađen, ali je pomislio da se možda razbolela. Prolazili su dani, meseci a nje nije bilo. Nije znao gde živi i nije mogao da je potraži.
Ubrzo je dosta oboleo i nije mogao da se brine sam o sebi. Deca su živela u inostranstvu tako da je on rešio da ode u dom za stara lica. Nije hteo nikoga da opterećuje.
Smestio se u dom u svom gradu, gde je već bilo par njegovih prijatelja. Unapred se radovao druženju s njima. Čuo je da je večera u domu kao izlazak u grad, pa je rešio da se dotera i tako sređen siđe na večeru.
Ušao je u salu gde su sedeli svi i pogledom tražio slobodno mesto za nekim stolom. A onda je ugledao nju. Bila je prelepa, baš onakva kakvu je zavoleo. Prišao je i upitao da li je slobodno mesto. Nasmejala se i rekla je da.
Sanja Trninić
