Razbacani svugde po sobi.
Razbacane fotografije.
Razbacane porukice.
Kao bačeni tekst, napisan na papiru.
Iscepan braon rokovnika.
Te ispisane stranice.
Zidovi bez slika.
Nema te duše.
Te predivne duše otišle su.
Poluotvoren prozor, ostavljen na kip.
Tragovi od karmina na stolu.
Polomljeni ogledalce.
Tragovi od cigareta.
Puna siva pepeljara.
Na tom starom satu, ostavljene dve male slike.
Crno bele, pomalo pozutele po ivicama.
Kao tragovi ljubavne priče.
Kao da sve je stalo.
Poluotvoren ostavljen kofer.
Mali prazan ranac na kauču.
U toj prostoriji tišina.
Ovo mesto bilo je nečije.
Bilo je ljubavi.
Bilo je sreće.
Bilo je mira.
A sada.
Samo napušteni prostor.
I ostavljeni tragovi.
I polovljeno staklo od vaze.
I polomljeni ram od slika.
I ta vrata polomljena brava.
I tragovi od noktiju.
I ta bleda farba.
Ostavljena i ta ljubav.
Ostavljena i ta sreća.
Ostavljeni su zauvek.
Sve je ostavljeno.
Sve je nestalo.
Sve je zaboravljeno.
Sve je postalo prošlost.
A sadašnjost tragovi u toj sobi.
I ta časa od viskija.
I ta soba uspomena.
I belih čaršava pokrivenog kauča i stolica.
Soba sa uspomenama i tragovima, te dve voljene duše.
Sandra Brankov
