Bio vreli Julski dan.
On joj je rekao zdravo, pružila mu je nežno ruku, i uz mali osmeh uzvratila pozdrav.
Obukla je svoju crvenu majicu, i kosu svezala u rep.
Mislila je da je za nju ljubav samo san.
Okrenula se i uzdahnula,
pogledala samo u pravcu njegovih koraka.
A, htela da ureže to sećanje za večnost njega sa pogledom koji osvaja.
A sebi je zabranila da veruje u bajke…
Jer znala je koliko je puta poverovala u iluzije misleći da je našla svoje sunce, i deo nekog neba koje bi bilo njen čuvar.
Uvek je ustala hrabro bez suza sa srcem ranjene srne, u svojoj tami bi se divila zvezdama.
A on, on je postojao… bili su prijatelji…
A ona, ona je prećutala istinu… i bila je u pravu… sa razlogom…
Dok neizvesnost nosi vreme…
Svako se svom putu najbolje vrati.
Gordana Trifunović
