Ogrnem se uspomenama
i zaplačem
dok tišina probija
zvučnu barijeru
moje sobe
ostavljajući pustoš iza sebe
na srcu,
duši…
Suze umivaju
moje obraze
hladeći uzavrelu kožu
od bola koji
godinama sam
pažljivo umatla i
skrivala od sebe,
od svih
duboko ispod
svih slojeva
koji golom oku
su vidljivi…
Ogrnem se uspomenama
i pustim prošlosti
da još jednom, iznova
pravi precizne rezove
koji više sastaviti se neće
jer previše dugo sam
pokušala biti hrabra
nad onim što
samo pustoš je ostala…
Martina Kopić
