Još jedan vreo dan je predamnom. Lenjo ustajem podižući deo po deo svog još uspavanog tela. Ritual u kupatilu, uz žubor vode koja remeti moje usnule misli, traje u nedogled. Izlazim iz kupatila tromije nego što sam ušla. Kazaljke sata podsećaju me na moju neodložnu misiju – odlazak na posao. Naglo se budim kad shvatim da već dobro kasnim.
Prebacujem haljinu preko glave koju sam planirala da opeglam kad ustanem ali… Ko će da me vidi na putu do posla? Sandale zakopčavam cupkajući na jednoj nozi. Ukus metala nije baš ono što mi treba ujutru ali ključ u ustima ne može da mi pruži bolju aromu.
Izlećem polu zakopčane haljine. Kosa raščupana leti oko mene. Pa šta, žene pate što nemaju talasastu kosu. Istina, mogla je malo da se dovede u red ali… Neka.
Auto baš sad grca i neće da upali. Graške znoja krivudavim putanjama slivaju mi se niz leđa. To mi ne remeti koncentraciju da vešto opisujem komšiju koji mi je preprečio put čekajući svoju “imam vreme celog sveta” ženu.
Auto se pomera i napokon, evo me na putu. Automobili kao pčele u košnici zuje tamo vamo.
Polu zakopčanim sandalama dodajem gas. Auto možda malo više brunda ali to mu je kazna za ono što nije hteo da upali.
Parking ispred firme je polu prazan. Hvala Bogu bar nešto dobro da mi se desi. Zadovoljna zbog lako pronađenog parkinga izlazim iz auta. Kosa se vijori na vetriću, haljina podavijana s jedne strane pripija se uz moje zgodno, mokro od znoja telo. Posrćem u sandalni kojoj se kaišić migolji poput zmije.
I, napokon, evo pred vratima. Naglo se naslovnim na vrata, zamalo udarivši i glavu i nogu o staklo.
Sigurno se zaglavila brava. Guram jače ali ne ide. Radnik obezbeđenja, koji verovatno misli da je Švarceneger izlazi iz svoje kućice lagano se gegajući isprsivši svoje mišiće u zategnutoj majci.
“Dobro jutro, koleginice!”
“Dobro jutro! Hajde otvori mi vrata, već debelo kasnim!”
“Ne mogu da otvaram vrata sad. Danas je nedelja.”
Cela zgrada istog momenta srušila se na moju lepu frizuru.
Okrećem se na peti, sapličući se o kajšić, podižem torbu koja mi je ispala i sporim korakom krećem ka svom autu.
Sanja Trninić
