Ne mogu ti odgovoriti na to pitanje, to nije samo puko razmišljanje, to je dio mene, to sam ja.
Ako baš inzistiraš, reći ću ti. Razmišljam o tome kakva je ovo avantura moga života, vožnja broda koji plovi nemirnim morem.
Razmišljam o tome kakva bi osoba bila da nije nje. Kako bi se kockice u mome životu posložile.
Koji bi posao radila, čime bi se bavila, je li bi mi bilo lakše sve ovo podnijeti. Kada bih bila radosna, a kada tužna, kada bih bila iskrena, a kada pognute glave šutjela. Kada bih plakala sa razlogom i davala opravdanja. Teško je to reći, kakva bih bila osoba da nije nje.
Ona me je obilježila za cijeli život. Ona se zalijepila za mene i ide svugdje sa mnom. Ona je moja sestra blizanka. Bez nje bi moj život možda bio puni lakši. Znam da je ponekad teško nositi je na svojim ramenima, ali ona je jednostavno dio mene. Nekad sam je mrzila, bježala mimo nje i tada bi se potpuno izgubila. Sada kad sam je prihvatila plešemo u duetu savršeno. I ne bih je nikada nikome drugome dala, meni je dovoljna i zato Bogu hvala. Ona je razlog moga povremenog lutanja i tugovanja, ali isto tako i hiperaktivnosti i sreće. Ona je razlog moga bjesnila i tuge, ali bez muke nema uspjeha. Ona je baš posebna, baš prava meni dodijeljena. Ona je poremećaj u glavi, ali zato mome srcu ništa ne fali. Puno puta sam je odlučila napustiti, zatomiti u sebi, ali ona je svejedno bila tu i vjerno pratila svaki moj korak. Dugo mi je trebalo da se uhvatim u koštac sa njom i prihvatim je, ali sada kada jesam mi se slažemo idealno. Sada više ne razmišljam o tome što bi bilo da nje nije, razmišljam kako bi pusta bila moja osobnost bez nje. I na koncu ove priče ti si ta bolest o kojoj pišem, ti dio moga broda sa kojim plovim i razlog zašto dišem. Hvala ti što si dio mene!
Ivana Ljubić
