Lena je ležala u svojoj sobi i razmišljala o skoro prekinutoj vezi, koja je trajala sedam i po godina. Bilo joj je teško da shvati da je kraj. Još uvek ga je volela ali njegova preterana ljubomora naterala je Lenu da zaboravi sve lepo što su imali i učini odlučujući korak.
Juče je dala otkaz na poslu koji je radila nekih godinu dana. Odavno je to trebala da uradi, ali sad je rešila da menja život iz korena. I mnogo bolje se osećala znajući da ne mora više da se vraća u tu firmu.
Razmišljala je šta dalje da radi sa svojim životom. Najbolje bi bilo da se odseli iz grada… ali gde?
Kako početi sve iznova?
Dok je mladja bila, pre ove duge veze, imala je želju da se odseli u Novi Sad. Par puta je bila tamo i svideo joj se grad.
Ali to bi značilo naći stan i posao. U današnje vreme to baš i nije tako lako. Rešila je da pogleda na internetu cene stanova i oglase za posao u Novom Sadu.
Imala je nešto uštedjevine i računala je da će to biti dovoljno za početak.
Pronašla je nekoliko zanimljivih oglasa.
Jedan je bio za komercijalistu u nekoj velikoj firmi, koja ima nekoliko predstavništava po gradovima Srbije. Zvučalo je kao neka sigurna firma.
Drugi je bio za bibliotekara u Gradskoj biblioteci. Poslala je i njima CV ali nije bila sigurna da li je za taj posao potrebna odredjena škola.
A treći joj se još i najviše svideo. Izdavačka kuća Laguna tražila je prodavča za svoju knjižaru u Novom Sadu.
Poslavši mejlove, skuvala je sebi kafu, sela u omiljenu fotelju i nastavila da čita započetu knjigu.
Posle par dana dobila je odgovore.
Iz biblioteke su joj javljali da nema završenu odgovarajuću školu, za oglas komercijaliste, mesto je već bilo popunjeno.
Sa strepnjom je otvorila mejl od Lagune. Obaveštavali su je da je primljena na mesto prodavča u njihovoj knjižari.
Presrećna, odmah je počela da traži stan. To je već bilo lakše.
Tog vikenda pozdravila se sa roditeljima i prijateljima i krenula svojim autom u Novi Sad.
Stigavši u Novi Sad pratila je uputstva vlasnika stana, kojim ulicama će najlakše stići do svog novog doma. Tako da se ubrzo našla ispred jedne dvospratne kuće koja je dobrim delom bila zaklonjena raznim drvećem, žbunovima i prelepim cvećem.
Spoljašnjost joj se svidela, nadala se i da je sam stan bar upola lep koliko dvorište.
Vrata joj je otvorila starija gospodja. Lepo obučena, sa kosom začešljanom u pundju, prijatnog pogleda prikrivenog naočarima. Delovala je kao one bakice iz crtanih filmova. Gospodja Nada poželela joj je iskrenu dobrodošlicu i primila je u svoju kuću.
Sele su u dnevni boravak i uz kaficu trudile se da se bolje upoznaju.
Gospodja Nada je godinama živela sama i bilo joj je drago što je našla tako prijatnu podstanarku.
Posle kafe popela se na sprat, gde je bila njena soba sa kupatilom. Raspakovala je stvari i otišla da se istušira i opusti posle putovanja.
Posle podne je planirala da prošeta gradom i proveri gde se nalazi knjižara gde će raditi.
Nije se dugo zadržavala u gradu. Vratila se rano jer je planirala ranije da ode na spavanje, kako bi ujutru bila sveža za prvi radni rad.
Ustala je oko pola sedam, popila kafu, razmenila koju reč sa gospodjom Nadom i krenula na posao.
Trudila se da se obuče pristojno kako bi ostavila dobar prvi utisak.
U knjižari je sačekala prijatna žena od nekih 45 godina. Poželela joj dobrodošlicu i počela da joj objašnjava stvari vezane za njen rad u toj knjižari.
Od samog početka svideo joj se posao. Knjige je obožavala tako da je na ovaj posao gledala kao novo druženje sa brdo knjiga. Uživancija!
Ubrzo je upoznala i stalne kupce i često se upuštala sa njima u prijatne razgovore o knjigama.
Došao je dan kada se knjige nose kupcima u gradu koji ne mogu sami da dolaze po njih, već im radnici nose po kućama. Takvih nije bilo mnogo ali to je bio još jedan dobar način kako brinuti o svojim kupcima.
Jedna od njih bila je i gospodja Konstatinović koji je živela na nekih 15 minuta hoda od knjizare.
Lena je pripremila njenu porudžbinu i posle posla krenula da odnese tražene knjige.
Prišavši kući, oduševila se prizorom. Kuća je ličila na stari dvorac, obrastao brsljanom. Park ispred kuće bio je predivan.
Prišla je vratima i pokucala.
Otvorila joj je mladja osoba u odeći kućne pomoćnice. Rekla joj je da je gospodja očekuje i odvela je u biblioteku.
Tamo je sedela starija gospodja, prekrivena ćebetom, sa naočarima na vrhu nosa, čitajući knjigu.
Pogledala je Lenu preko naočara i pozvala je da udje.
Lena se predstavila i pružila joj njen paket knjiga.
Ostala je da popije čaj sa gospodjom a potom se uputila svojoj kući.
Dani u knjižari su se nizali i svakim danom bi naučila nešto novo. Uživala je radeći okružena knjigama.
Svakog ponedeljka vršila je isporuku naručenih knjiga.
Gospodja Konstantinović bila je redovan kupac.
Jednog ponedeljka desilo se nešto sto će joj totalno promeniti život.
Kao i uvek, posle posla otisla je kod gospodje Konstantinović da odnese knjige.
Stigavsi ispred kuće, pokucala je.
Medjutim, vrata joj nije otvorila ona devojka, kao inače.
Pred njom je stajao visok momak, širokih ramena sa očaravajućim osmehom.
Noge su joj zadrhtale i ona nekako promuca zašto je došla.
Gospodja joj je objasnila da joj je to unuk po imenu Luka i da od skora živi kod nje.
Sledeći put kad je dolazila, posebnu pažnju je obratila na to kako je obučena. Luka se trudio baš u to vreme da bude kod kuće.
Bila je očarana njima. A, moglo bi se reći da je i on.
Posle jedne takve posete, sledećeg dana u knjižaru je došao mladić koji isporučuje cveće. Uručio joj je predivnu korpu crvenih ruža. Na kartici je stojala poruka za nju:
“Voleo bih da te večeras izvedem na večeru. Doći ću po tebe u 21h.
Luka”
Zadrhtala je. Jedva je čekala da joj prodje radno vreme i da ode kući da se sprema.
Nije imala mnogo haljina ali odlučila se za crnu kratku haljinu, malo iznad kolena, blago pripijenu uz telo za malim dekolteom. Svoju dugu plavu kosu uvila je u loknice i blago se našmikala. Obula je svoje omiljene cipele sa štiklama i stavila omiljeni parfem.
U 21h oglasilo se zvono na vratima. Spremna već neko vreme, otvorila je vrata.
Predivan Lukin osmeh učinio je da zadrhti. Brzo se pribrala i krenula s njim u auto.
Otišli su obliznji restoran, reklo bi se, zgodan za parove.
Posle dve čase vina razgovor je bio mnogo opušteniji.
Posle te večeri, počeli su često da izlaze. Preko dana joj je pokazivao grad, a uveče bi obilazili restorane, kafiće ili bi jednostavno, držeći se za ruke, šetali gradom.
Jednoga dana, ne očekujući nikoga, iznenadilo ju je zvono na vratima. Otvorivsi, zastao joj je dah. Par mladića je unelo nekoliko korpi sa cvećem a poslednji joj je uručio buket sa posvetom. Na kartici je njegovim predivnim rukopisom bilo ispisano:
“Ljubavi, udaj se za mene.
Luka”
A odmah zatim i on je bio na vratima sa svojim očaravajućim osmehom.
Presrećna, poletela mu je u zagrljaj.
– Da, ljubavi, udaću se za tebe.
Sanja Trninić
