Klavir je uvek u modi. Večito traje, ne prestaje da očarava, ne izlazi iz mode. Divan je i tako dragocen u životima ljudi koji vole muziku, da li zbog svoje veličine ili zvuka koji opija, ne zna moje mlado srce. Često sam mislila o njemu, noćima sam ga snevala; kada je konačno bio pred mojim detinjim očima, gledala sam ga kao opijena, tom bojom, tim zvucima, kao talasima mora, a opet tako snažnim kao vetar koji me je nosio i kose moje mrsio, vodio me u neke strašne oluje ili neke daleke predele, nedostižne i lepe. Gde god da me je klavir vodio, pratila sam ga, i milovala ga, ne buneći se što me upoznaje sa nekom drugom vrstom muzike, klasične ili izvorne, koje su potekle od naroda. Slušala sam ga i penjala se polako stepenicama, koje su me dovele do malih soba, a u tim sobama bili su neki drugi zvuci i instrumenti koje sam svirala. Nikada nisam volela klarinet kao što sam volela klavir da sviram. To je bio instrument za dečake, trebalo je duvati, pronalaziti zvuke, jake zvuke, duboke tonove, koji se nikada nisu smirivali, nego bili sumorni i teški. Želela sam, trudila sam se da zavolim taj instrument ali… Srce me je vuklo ka klaviru. To je bio moj san, moja želja, sva moja nadanja bila su položena u sviranje na klaviru. Za mene je bila propast sveta što nisam ostvarila svoju želju, da sviram na klaviru, koji ne izlazi iz mode i mami uzdahe pri prvom pogledu na njega. I sada, posle toliko godina, žalim što nisam uspela da ostvarim svoj san i budem poznata pijanistkinja. Volela sam, radovala se, maštala, nadala se, plovila po morima i okeanima, šetala se po šumama, trčala po poljima i livadama, i brala lepo prolećno cveće, eto gde me je moja muzika odvela, u daleka prostranstva, u nove predele, u nova mesta… Klavir je tako poseban za mene… njegovi su zvuci nežni, setni, jaki i bolni, i smenjuju se kao dan i noć, i mislim da bi mi bila potrebna čitava večnost da ga opišem… Ja bih ga držala u kući, u svojoj sobi, i čuvala ga ceo svoj život kao malo dete, mazila ga, pazila ga, tepala mu, i bila bih sebična , ne bih dala da mu niko pridje, da ne svira, da ne pokvari dirke, te lepe krupne bele dirke, i one male crne dirke, i ne bih dala da mi bilo ko uprlja uspomenu na njega, na moj klavir koji sam želela da naučim da sviram, a sa notama sam već bila upoznata… O, dajte mi da sviram, o dajte mi da zapevam samo jednom, neku lepu izvornu pesmu ili neku kompoziciju da odsviram na klaviru, nešto klasično… Ali, niko mi ne da da sviram, niko me ne čukje… Tuga se konačno uselila u moje srce, ona ne odlazi, ne napušta me, kao što me ni ljubav prema muzici, prema pesmi, prema pisanju, prema mome klaviru nikada ne napuštaju… Sama sam, osećam gorčinu i patnju života, ali ne predajem se, kada pomislim na moj klavir… i znam da ću ga jednoga dana imati, da će biti samo moj, da ćemo deliti i tugu i patnju, uspehe i radosti, doček prve bebe, radost posle prvoga zagrljaja, lepih trenutaka, posle krštenja, posle zabava, posle izlazaka… uvek ćeme u mojoj sobi čekati moj klavir i bice to moja Klavirska soba, sa puno ikona, sa lepim nameštajem, sa lepim slikama i goblenima, koje neću nikada baciti i sve će biti tako lepo namešteno, u braon i beloj boji, da me podseća na moju muzičku školu, na moj klavir u toj školi…
Moj klavir je moja ljubav… Volim te, moj lepi klaviru… Zauvek ću te voleti…
Ada Andrea
