Moja duša kod tebe luta,
kao vetar što ne zna granice,
klizi kroz senke noći,
traži trag tvog osmeha u tišini.
U tvom miru pronalazi spokoj,
u tvojim očima se gubi i budi,
svaka misao nosi tvoje ime,
svaki dah priziva tvoje prisustvo.
Luta kroz ulice uspomena,
kroz tihe hodnike srca,
dodir tvojih ruku je kompas,
a tvoje reči svetionik u magli.
Kad si daleko, sunce gubi sjaj,
zvezde šapuću tvoje tajne,
a ja lutam kroz senke dana,
bez vremena, bez cilja, samo tebe tražim.
U trenucima kad te vidim,
srce mi stane, duša zatreperi,
lutanje prestaje na tvom pragu,
ali kad odeš, ponovo se rađa,
lutanje što nikad ne prestaje,
lutanje koje samo tebe bira.
Moja duša kod tebe luta,
beskrajna, slobodna, ali zarobljena u tebi,
i zna da bez tvoje svetlosti,
nije ni nebo dovoljno visoko,
ni horizont dovoljno dalek.
Viktorija Stojovska
