Upoznali smo se preko društvene mreže, stavila sam objavu, a on ju je komentirao, tako je počela naša “rasprava”.
Ne znam kako i zašto, ali odmah smo kliknuli, dogovorili smo se da ujutro “skupa” pijemo kavu, on na poslu, a ja na svom kauču, ali ovaj put smo u messenger.
Tijekom tipkanja shvatili smo da on živi blizu mojih roditelja, i htio je da se vidimo uživo, da se upoznamo.
Inače se s nikim ne nalazim odmah nakon jedan dan tipkanja, ali nešto kao da me vuklo k njemu, kao da se sve to tako moralo dogoditi, ne vjerujem u sudbinu, tako da ne znam ovo objasniti.
On me čekao na klupici, išla sam prema njemu nervozna, ali opet s osmijeh na licu.
Pričali smo o svemu, zezali se, poklonio mi je čokoladu iako sam uporno prije toga govorila da ne želim.
Kao i preko poruka, tako smo i u živo kliknuli, kraj njega sam od prve sekunde bila ono što jesam, ono što sam odavno kraj zlobnih ljudi izgubila, ono što su odavno u meni ubili; malu, nasmijanu djevojku.
Što smo se više tipkali, razgovarali, otvarali se jedan drugome, shvatili smo da smo koliko slični toliko i različiti, da su nas povrijedili ljudi koje smo voljeli, da su nas psihički zlostavljali, da su u nama slomili i trunku onog djeteta kojeg smo čuvali u sebi.
Drugi dan mi se dogodilo nešto šokatno što me natjeralo da odem kod svojih roditelja, tada sam bila slomljena, a sada kada gledam unatrag trebala sam tu promjenu zadržati i ne vračati se na staro… ali on, on je bio uz mene od prvog trenutka kada sam mu javila što se dogodilo, jer sličnu situaciju je i on sam prošao, razumio me, bio mi utjeha, bio mi rame za plakanje.
Nalazili smo se svaki dan samo da bi taj period meni olakšao, da bi mi izmamio osmijeh na lice, radio je sve i svašta samo da ne padnem na dno.
Jednog dana otišli smo zajedno u dućan, išla sam ispred njega i odjednom me šokirao svojom rečenicom; “Volim te..”
Okrenula sam se pitajući ga što je rekao, prvo mi je odgovorio da nije ništa, a onda da je rekao “Vidimo se”, jer ja sam tada morala kući.
Znala sam da nije to rekao, pozdravila sam ga i otišla doma, u glavi mi se vrtilo milijun pitanja, znam da nije rekao “Vidimo se”, ali da mi je rekao one dvije riječi nakon svega par dana poznavanja, nemoguće.
Pošto me to užasno kopkalo poslala sam mu poruku je li istina da je rekao “Volim te”, priznao je, bojao se kako ću reagirati, da ću pobjeći od njega, a ja sam se nakon toga osjećala kao na klackalici.
Od mene nije ništa tražio, nije me na ništa silio, htio je da se družimo, da idemo na kave i pričamo o svemu i svačemu… da budemo jednostavno prijatelji bez obzira na njegove osjećaje.
Vodio me svugdje, ponašao se prema meni kao da sam centar njegovog života, a ja sam se osjećala kao da sam se ponovo rodila, kao da ponovo imam dvadeset godina, bila sam sretna, iako duboko u sebi i dalje me morila moja bol.
Uskoro su se u meni budili osjećaji prema njemu, primijetila sam da mi užasno fali kada nismo zajedno, jedva sam čekala njegovu poruku, svaki put kada bi se nalazili pumpa (srce) bi radilo 100 na sat.. te sam si morala postaviti važno pitanje; da li je to ljubav ili samo zahvalnost što je bio uz mene?!
Iste sekunde sam dobila odgovor od same sebe kada sam pomislila na njega i osmijeh mi se nastanio na lice, kako on kaže; taj svoj blentavi osmijeh ne možeš sakriti!
I dan danas nakon toliko vremena znamo reći da kada bi netko čitao naše poruke ili nas slušao sa strane rekao bi da nismo normalni, mi si ne tepamo kao većina zaljubljeni par, mi nemamo one cmoljave riječi, on je moj idijot, a ja sam njegov idijot – a slovo J ima posebno značenje za nas dvoje.
Koja je naša prošlost, a kakva je naša budućnost, reći ću vam drugom prilikom…
Susan Day
