Sedam sati i trideset minuta ujutru, ne moram da pogledam na sat da bi vam to rekla, moj um se svakog jutra probudi u isto vreme, ne omašujući ni jedan jedini put. Ne moram ni da otvorim oči da bih vam opisala sobu u kojoj se nalazim. Sa moje desne strane nalazi se poprilično siromašan zid, jedan sasvim običan sat visi na njemu i pokazuje sasvim beskorisno vreme. Sa moje leve strane nalazi se poprilično stari kredenac, ne mogu baš da se setim koje je boje iz nekog razloga, ali vam mogu reći da njegova vratanca proizvode izuzetno iritirajuće škripanje. Soba je boje izbledele limete, a jedna jedini plafonjera baci izuzetno bolnu arktičko belu boju. Poprilično dosadna soba ako mene pitate, ipak mi nedostaje njen izgled, šteta što ne mogu da otvorim oči.
Nešto teško se nalazi na mojim nogama, po hrapajućem načinu disanja mogu vam reći da je to moja majka. Opet je zaspala na mom krevetu, sirotica. Možda ne mogu da se setim boje kredenca ali se dobro sećam boje njene kože, istrajale i izbledele. Podočnjaci su joj sigurno duplo veći od poslednjeg puta kada sam je pogledala, što je bilo poprilično davno, mislim… a na njenom licu su se sigurno pojavile više bora nego što ja pamtim, a pamtim ih puno, i pamtim ih sve, i srećnih i tužnih. Jedna kada se udala za ljubav svog života, jedan kad se rodila moja sestra, jedna kada sam se ja prvi put nasmejala, jedna kada je moja sestra postala buntovna, jedna kada je moj otac umro, jedna kada sam se ja razbolela, i jedna kada su joj rekli da leka nema.
“Zdravo mama, izvini što kasnim, uspavala sam se”.
To je moja sestra, po mirisu koji je unela u ovu dosadnu bolničku sobu, mogu vam reći da je donela jorgovane. Moja mama će sigurno poludeti.
“Dobro jutro mila, uh… koliko je sati mora da sam zadremala. O pobogu Andrea pa koliko puta da ti kažem da joj kupiš ruže? Ruže su joj omiljene!”
“Dobro, dobro mama, u ostalom nije ni bitno šta sam donela.”
O ne, sada je bocnula medveda.
“Šta si rekla?”, poče moja mama, a po oštrini njenog tona mogu vam reći da je mnogo besna. “Kako možeš uopšte da kažeš tako nešto? Tvoja sestra može…”
“Šta može mama?”, Andrea se besno brecnu. “Da me čuje, da me vidi, da pomiriše ovo glupo cveće!?”
Andrein glas se slomio, to je čudno. Moja sestra je od onih zatvorenih ljudi što plaču sami, znate. I ne liči baš na nju da pukne ovako. Kada malo bolje razmislim možda je i vreme, ipak su prošle godine od kada sakuplja sve to. Verovatno je stisla usne u jednu liniju i besno namrgodila obrve. Hmm… ne čuje se ništa osim maminog nekontrolisanog šmrkanja, sigurna sam da su njene prelepe oči boje meda i magle pune suza.
Neko je ušao u sobu, znam to po zvuku odjekivanja tih potpetica, to je doktorka, po boji njenog glasa zaključila sam da je veoma mlada, a po tenziji kojoj se obratila mojoj majci, da donosi loše vesti. “Gospođo Marija, stigli su rezultati, ako možete… da pođete sa mnom”, reče ona.
“Naravno”, reče mama i nesigurnim korakom krene za doktorkom. Sa druge strane vrata čulo se nerazgovetno mumlanje doktorke, pokušala sam da načuljim uši da bolje čujem, ali nervozno tupkanje patika moje sestre me je opasno ometalo. Odjednom hodnicima bolnice probio se zastrašujući plač jedne majke, njeni jecaji su bili srcelamajući, tako mi je žao što ne mogu da je zagrlim. Tupkanje patika moje sestre je iznenada prestalo, zatim je hitro ustala i otrčala do prozora i širom ga otvorila, kako bi došla do vazduha predpostavljam.
Znala sam da će ovaj dan doći, odavno sam se pomirila sa tim, ali morala sam da se borim, zbog njih, za njih. Borila sam se jako i dugo, i boriću se do kraja, svom snagom. Samo što mislim da nisam više tako jaka. Isto sam tako znala da one neće moći da se pomire sa tim, pogotovo ne moja mama, o jadna moja mama.
Miris jorgovana nežno je golicao moje čulo mirisa, i iznenada je postao jači, moja sestra se vratila do kreveta. Nežno me je jednom rukom uplela svoje prste u moje, dok me je drugom mazila po sada već koščastim obrazima. Po načinu na koji sakupljala vazduh mislim da će mi se obratiti, i to je prvi put od kada sam poslednji put otvorila oči, a to je bilo davno.
“Sećaš li se…”, započe ona, pa napravi dugu pauzu. Znam da ima toliko toga da kaže, i znam da ne zna kako. Ona je od onih što ne govore o osećanjima. Oh kako bi volela da joj kažem da je u redu, znam sve, volim i ja tebe. “Sećaš li se…”, nastavi ona, brišući suze nadlanicama. “Onda kada smo pobegle od kuće jer nas je mama terala da čistimo kuću. Bilo je to par meseci nakon što je tata umro. Mama je bila toliko besna na nas što smo upropastile ručak da nam je onom otupelom varjačom naredila da očistimo celu kuhinju do najsitnije mrvice”, Andrea napravi još jednu pauzu, ispunjenu plačljivim smehom. “Šapnula sam ti da ako me uhvatiš za ruku odvešću te na najlepše mesto na svetu i tamo nećemo morati da čistimo ništa. Bez razmišljanja si uplela prste u moje, baš kao sada, a ja sam te odvela na veliko polje jorgovana nedaleko od naše kućice”, sada je Andrea mazila moju kosu, i naslonila svoje znojavo čelo na moje. Osetila sam njen vreo drhtavi dah, kako greje moje usnule kapke, ćutala je neko vreme. Lepo je, toplo mi je, želela sam da joj kažem da završi priču, ne znam još koliko dugo ću… moći da slušam. “Sećaš li se kako si trčkarala po tom polju, kako si se divila boji jorgovana i njegovom mirisu. Sećam se da… da si mi rekla da miriše kao raj.” Andrea briznu u plač, a njene vrele suze slivale su se niz moje blede osušene usne. “Ne boj se, sestrice moja, to je mesto na kome ideš.”
Neko me je iznenada uhvatio za drugi obraz. “Princezice moja mila”, započe moja majka. “Ne brini, mi ćemo biti u redu, možeš da ideš”, reče ona nežno me ljubeći u slepoočnicu.
Kakav je ovo čudni osećaj?
Više ne osećam bol…
Više mi nije teško da dišem…
Osećam se nekako…
Slobodno.
Jelena Antić
