Jako rano je ostao bez majke. Imao je svega dve godine. Ubrzo je došla druga žena koja je preuzela njenu ulogu.
Dušan je danima išao po kući dozivajući je kroz plač. U sobi svojih roditelja, u očevoj fioci našao je malu majčinu fotografiju. Uplakani maleni obrazi na tren se ozariše. Uze sliku i zagrli je kao kakvu igračku.
Maćeha Slavica primetila je to i pokušala je da mu oduzme sliku ali tada bi Dušan vrisnuo i plakao bez prekida. Vratila mu je fotografiju misleći da će mu uzeti kad zaspi.
Iako mali znao je da mora negde da je skloni kako bi je sačuvao. To je i uradio.
Slavica se pred ocem divno ophodila prema Dušanu ali kad bi ostali sami bila je hladna i odbojna.
Kako je rastao primećivao je da mu nešto nedostaje, da mu fali pravi majčin zagrljaj ali nije znao zašto je takva. Sve vreme govorila mu je da je njegova majka i on za drugu nije znao. Nikad mu nisu rekli da je neka druga žena njegova majka.
Ubrzo, nakon fakulteta, oženio se i otišao sa ženom u stan. Nakon godinu dana dobili su sina Petra. Bio je divan otac a i njegova Slađana bila je majka kakvu je on priželjkivao u detinjstvu, pa i sad..
Slavica je bila bolja baka nego majka. Volela je Petra i posećivala mu je puno pažnje i ljubavi.
-Peco, vidi šta je baka skinula sa tavana. Tatine igračke..
Dušan se uspravio u stolici u kojoj je sedeo i očima malenog dečaka sa nestrpljenjem čekao da se otvori džak sa igračkama.
Petar je oduševljeno čeprkao po džaku. Sa strane stajao je crveni auto sa daljinskim upravljačem. Dušan ustade i oseti neku posebnu nostalgiju i nežnost. To je bio njegov omiljeni auto.
Pažljivo ga je okretao i gledao sa oduševljenjem. Odjednom iz autića ispade mala fotografija. Dušan se sagnu da je dohvati.
Osećaj nežnosti i spokoja preplavi ga. Gledajući u sliku oseti neku bliskost sa tom ženom. Pogledao je Slavicu ali ona je bila zauzeta igrom sa Petrom. Rešio je da pita oca ko je žena sa fotografije.
Uputi se ka garaži gde je on popravljao svoj stari auto.
-Tata, našao sam jednu fotografiju. Ispala je iz mog auta igračke. Ko je ova žena? Zašto mi se čini da mi je neka bliska osoba?
Otac podiže naočare na vrh nosa i začkilji. Sena tuge pređe preko starih očiju. Uzdahne duboko i poče da priča.
-Znaš, sine, bio si jako mali kad se tvoja majka razbolela i kad je smeštena u psihijatrijsku ustanovu. Nismo želeli da patiš pa ti Slavica i ja nismo pričali o tome.
Dušan je osetio bol u grudima i nedostatak vazduha.
-A da li je ona još tamo?
Otac samo klimnu glavom i spusti pogled ka zemlji.
Već sutradan Dušan je bio na putu ka svojoj majci.
Drhtavim ali ipak odlučnim korakom ušao je u kliniku.
Sestra ga je povela uz stepenice do majčine sobe.
Pokucao je dva puta i pošto nije bilo odgovora otvorio je vrata i ušao sam. Soba je bila prazna. Balkonska vrata bila su širom otvorena. Zavesa koja se viorila na vetru na trenutke je otkrivala nečije prisustvo na terasi.
Dušan priđe vratima. Pročisti grlo i javi se ženi u kolicima.
-Dobar dan, majko.
Na te reči žena se prenu iz razmišljanja i okrete kolica ka vratima odakle je dopirao glas.
Odmah je prepoznala oči i obraze svog dečaka. Suze joj se skotrljaše niz obrze. Pruži ruke ka svom sinu.
Dušan priđe i kleknu kraj kolica. Spusti glavu na majčino krilo.
Osećaj spokoja, koji mu je toliko nedostajao, obuzme mu celo telo i dušu.
Sanja Trninić
