Sastavljam krajeve pocepanog srca.
Šijem ih zlatnim i srebrnim nitima.
Krpim ih delovima nekih prošlih ljubavi
i nekim sećanjima maglovitima.
Strpljivo zašivam deo po deo.
Pod svetlom sunca i slabim sjajem meseca.
Naoružana strpljenjem kao vešti krojač
umorna ruka konce lagano preseca.
Uzalud…
Rupice mi se mi podmuklo u lice smeju
i uporno se rašivaju i pucaju.
Po istom tragu šijem beskonačno puta,
dok isti šavovi se ponovo cepaju.
Srebrne niti iščezavaju, s’ prvim suncem u zoru
a, zlatne kad noć ugasi dan.
Krvavim rukama od polomljenih igala,
uporno krojim svoj nestvarni plan.
Uzalud…
Smenjuju se dan i noć nečujno
i ja isto tako u tišini radim.
Krojim neko novo srce, za ljubav novu
da radošću život iznenadim.
I osećam ovaj put neće biti uzalud….
Irina Stanković
