Napokon noć i vreme za spavanje. Odlazim u kupatilo da se istuširam i ušuškam u svoju omiljenu pidžamu.
Topla voda sve više me opušta i napokon osećam mir, osmeh prekriva umorno lice.
Uvlačim se u udobnu postelju i uvijam u jorgan koji me sve više greje. Zatvaran oči i razmišljam o proteklom danu. Zadovoljna time šta je bilo, polako tonem u san.
Kao i prethodne večeri, snovi remete moj mir.
Napuštena kuća u nekoj zakrčenoj šumi… ulazim oprezno, korak po korak. Pod škripi pod mojim nogama. Vrata se naglo zatvore i ostajem u potpunom mraku. Vadim mobilni telefon iz džepa i njime uspevam da vidim unutrašnjost kuće. To ne smanjuje moj strah, samo ga povećava.
Rasturen krevet, prekriven raznim stvarima. Na podu pokidana lutka i par dečijih cipelica. Od straha trnem sva.
Odlučujem da nastavim ispitivanje unutrašnjosti kuće, ni sama ne znam zašto i šta očekujem da ću naći. Svaki šum dodatno me parališe.
U sledećoj sobi, još veći lom. U jednom uglu vidim dečiji krevetac. Čudnom magijom privučena, prilazim. Osećam sve veći nemir ali čudna sila vuče me da pogledam unutra.
Krevetac je prazan …. ali odjednom čujem bebin vrisak.
Sopstveni vrisak probudi me naglo.
Pokušavam da se smirim i polako shvatam da je to samo još jedan glupi san. Pomazim stomak i okrenem se na drugu stranu.
Sanja Trninić
