Patrik Ziskind (1946) nemački je književnik i scenarista. Javnosti je najpoznatiji kao pisac romana „Parfem“ (1985), bestselera prodatog u više od petnaest miliona primeraka širom sveta. Pored „Parfema“, Ziskind je napisao i nekoliko novela i pripovedaka, kao i nekoliko scenarija za filmove. Živi veoma povučenim životom, daleko od očiju javnosti: gotovo nikada ne daje izjave za medije i ne dozvoljava da ga fotografišu. Navodno su samo tri fotografije ovog pisca trenutno dostupne javnosti.
Drama „Kontrabas“ (1981) prvo je književno delo koje je Ziskind objavio. U ovoj monodrami upoznajemo frustriranog svirača kontrabasa, čiji je odnos sa instrumentom na granici sa fatalizmom. „Bez kontrabasa nema orkestra“, tvrdi on, a opet, kontrabas je uvek u zapećku, nikada dovoljno cenjen i uvažavan. Nikada samostalan, uvek u senci drugih instrumenata. Pa ipak, iako ga je izbor instrumenta zauvek stavio na marginu, kontrabas je njegov životni partner, način izražavanja, način života. Kontrabas je za njega istovremeno ljubav i mržnja, prijatelj i najveća životna prepreka, temelj svake kompozicije i njen najnebitniji deo, izvor radosti i frustracija.Ali ova priča je mnogo više od nesrećne sudbine jednog člana orkestra. Kroz ovo delo Ziskind predstavlja društvo i pojedinca.
Po ovom delu urađena je predstava.
Jedan od najčešće izvođenih komada u Nemačkoj poslednjih godina „Kontrabas“ preveden je na 28 jezika. Minhenski „Bayerischer Rundfunk“ veliku popoularnost tog komada pojašnjava i rečima „ Ziskindovi junaci osvajaju jer su oličenje svega onoga za čim svi mi duboko u sebi čeznemo:slobode, nezavisnosti od stega, od uobičajenih stvari i buke svakodnevnog života.“
“Tri priče i jedno razmišljanje”
U ovoj delu se radi o tri priče. Svaka od njih ima skrivenu poruku. Lake su za čitanje, ali su dubokoumne. Zato i volim pisanje Patrika lako vas uvlači u svoje priče. Objasnila bih njegovo pisanje kao paukovu mrežu. Sa lakoćom pauk plete mrežu i uvlači plen u svoj svoj svet, dok on shvati već je u njegovoj mreži. Šah-mat! Tako i pisac piše svoja dela. Posle vam jedno ostaje da se pitate kad ste se našli u centru zbivanja.
Prva priča “Dubina” radi se o slikarki i kritikovanju njenog dela.
Druga “Borba”o čoveku koji čitav život igra šah i o njegovom porazu, iako je pobedio u zadnjoj partiji.
Treća o zlataru koju je samo želeo da pobegne od života u visokom društvu i da pronađe mir u svom dvorištu i ružama. Ali, nešto ćemo mu poremetiti planove.
I poslednja priča je o razmišljanju šta nam to same knjige nude? Da li zaista možemo se odlučiti samo za jednog omiljenog pisca? Da li nam sve ostaje u glavi šta pročitamo? Sećamo li se kad smo počeli da se menjamo čitajući i koja je to knjiga s kojom je počeo taj proces?
Moja topla preporuka za knjige Patrika Ziskinda čovek zna znanje i njegova dela nam pružaju sve ono od čega čovek beži, a teži ka tome. Mene izgleda privlače čudaci ko zna zašto je to dobro ili nije?!
Jelena Smuđa
