Poezija

Pusti da tišina prekrije našu sobu, neka samo dodiri govore.Dozvoli da ti pokažem nežnost,jer i ja to umijem da budemogolimo noćas do krajanaše dušei stopimo

Zašto si na početku slepa?Tako lako se zaljubiš,snove u ružičasto obojiš.Razum pomutiš, srce zaludiš.Nisi ni trepnula, kad si onedve reči olako izgovorila.Čemu tolika pisma, pesme,muzika

Kako ne vidiš?Moje suze koje su biser.A teku niz lice ljubavi.Koje je tvoje.Samo ti to ne znaš. Vesna Jošavac

Toliko toga želim da ti kažem,ali glas u grlu stao je;reči sada smisla nemaju,šta treba reći na kraju?Samo me jednom pomiluj,u oči gledaj mereči su

Ustala sam i krećemtamo negdje gdje zaboravliječi svaku ranu štoudario je životkao pečat na prljavom listusvojim žigom obilježivšimoje postojanje…Odlazim odlučnau namjeri da nema povratkasuviše je

Nedelja, sveti dan…Dan kad odmaram od svega.Od želje, posla, svojih misli,….od života.Zaplovim u nepoznato.Vinem se u visine,preskačem granice.Odlutam ponekad, u novi san…nove ideje, novi dan.

Nebo je noćašnjeosuto zvijezdama. To ti sjajiš tišinama,nebeskim prostranstvima. Uputi pogled k nebu,sve su zvijezde tvoje. Jagoda Vičević

Na pustoj plažiDok čujem zvuk valovaPišem po pijeskuO ljubavi kakvu sam zamišljaoŽelio sam sa tobomDoživjeti rajPred očima mi je tvoj likDok se izmjenjuju plima i

Ono što jesam i što volim;Darove koje mi je Bog rođenjem dao,Nikada zbog nikoga i ničega neću mijenjati.Jer ako promijenim samo jednu stvar na sebi.To

Zaustavljena u vremenudok uspomene klize krozmoje prstekao pijesak štovjetar ga nosina svojim krilimaoblaci teški plove nebomnajavljujući takodugo očekivanu olujuzrak je nabijen ipucketa kao vatrašto kao

Vojni stražari mrka licaStranputicom hode.Cik- cak uz oštar rubSlijepca za ruku vode. Izobličene stijeneI zastrašujući mukZaleđene starčeve korakePrati sove huk. Snažne ruke ga tuku,gurajuPognuo je

Ni život ni ljudi slomiti me ne mogu,kao ni suze izazvati, ne…više ne…Progledala sam očima života i znam,iza mene ostalo je sve… Dosta je bilo