Poezija

Sastavljam krajeve pocepanog srca.Šijem ih zlatnim i srebrnim nitima.Krpim ih delovima nekih prošlih ljubavii nekim sećanjima maglovitima. Strpljivo zašivam deo po deo.Pod svetlom sunca i

Volela sam te…Volela bih ja tebe i duplo više,da se tebi nije tako žurilo da odeš,da nestaneš pre nego što jesenjekiše započnu plesati sivim ulicama.Volela

Slučajno jutros u prolazu sretoh ženu,umornih plavih očijui sjede kose…Sjetih se svoje majke,a lice mi skvasiše suze poput rose.Poželjeh tada susret,razgovor i nježnu ruku da

Naš brod se nasukaoAli zastava se još vijoriNa obali nekoj dalekojDugačke dane broji A posada se odmaraČekajući plimuDobar vjetar u leđaI malo povoljniju klimu Ali

S tobom, su mi dani kao jesenje kiše,hoću malo sunca – ne želim te više.Koračaj ka svojoj sreći – ne traži me.Mi smo, ispisan roman

Huči Neretva, udara od hridi,divlje zapjeni, pa dalje teče.Hor zrikavaca u daljini se čujedok nad Mostarom spušta se veče. A kada novo jutro zarudi,budi se

Ti nisi ono što sam htela:uteha i drug u vremena teška,umesto toga ti si samomoja brzopleta greška. Ti nisi ono što sam htelasmeh i sreća

Tog jutraNisko letjele su divlje pticeKao slijepac u tom zagrljaju nostalgije.Putuju.Kroz oblake melankonije, dašak mekog pera i zrno melodije. Tog jutra.Miris kuhanog vina, cimeta i

Postoji stanica zove se čekanjeNa toj stanici ostaju najupornijiOni koji znaju čekatiI kad kiše padajuKad snijeg zabijaliGdje vlakovi se izmjenjujuIz dana u danIz sata u

Osjećam, da krik samoćemoram noćas da nadjačamlomljavom ljuske jajetaiz koje se nevina rađam da zacvilimbez greške u tonalitetu,prepoznam zvuk jutrakomponiran u samoći noći i da

Ako se zapitaššto je to u mom glasuto ništa nije,to samo je lišćešto šušti u hoduslučajnih prolaznika.Ako me uhvatišgdje zurim u praznoto ništa nije,to samo

Ista priča, isti kamen, oštar žulja ispod srcapara mi kožu, bole bijela zrnca u krvi mojoj,duša vrišti na sav glas, ječi srce u utrobi,niko ne