…Ne volim smetati ljudima, povremeno se javim tek toliko da znaju da sam još tu… Očekujem njihovu poruku s vremena na vrijeme, ako već ne i poziv… I umorim se povremeno od nastojanja da zadržim tu bliskost koja sve više izmiče između prstiju kao pustinjski pijesak nošen olujom… I znam jednom više neće biti vremena za tu poruku ili poziv, ali to ne znači da mi i dalje nisu u mislima, da ne stanuju u mom srcu. Teško je ugoditi svima i na kraju dođeš do zaključka da samo ti si bitan, nije to sebično, već dakako ono što je najbolje za tvoje zdravlje, tvoj mir… Nikad ne daju ljudi, ako ne primaju, a pitanje je daju li i onda. Ljubav, povezanost… sve to polako izumire u žurbi koraka ovog neumornog života kada zaboravimo i samo na tren zastati i udahnuti, a kamoli poslati poruku… Nije do nas, do vremena je, ovih prokletih kazaljki što neumorno idu u krug i ne staju… No jednom baterija neće više imati snage i kazaljke će stati, nastat će tišina… neće biti vremena za poruku, a kamoli i taj poziv što nikada nismo imali vremena obaviti… Ne volim smetati ljudima, oni koji me poznaju, znaju da sam uvijek tu… Svi oni i dalje stanuju u mojim mislima, mome srcu…
Martina Kopić
