Nije to bila rana, ni ožiljak mlad,
već tihi zamor što godinama tinja,
desilo se prosto, ne znam ni ja kad,
da se u prah pretvori moja svetinja.
Samo je jednom kucnulo o rebra,
nešto se u meni odvojilo s mesta,
potamnela su ona ogledala srebrna,
i svaka reč u grlu, k’o kamen, preosta.
Raspalo se srce na stotinu strana,
k’o zrelo voće kad padne na tlo,
ostala je praznina, duboka i tamna,
tamo gde je nekad sve moje raslo.
I ne boli više onako k’o pre,
kad je bilo celo, pa moglo da pati,
sad je svaka krhotina postala za sebe,
i više ne zna kako u jedno da se vrati.
Pa ipak, u tom lomu, ja polako dišem,
iako je ritam postao krt i spor,
svakim komadićem neku novu priču pišem,
jer i slomljeno kuca
uprkos svemu, u inat svima.
Viktorija Stojovska
