Kad bih mogla tek tako da napišem
pjesmu – sigurno bi bila o tebi.
Pisala bih satima, možda bih bila žedna
i nenaspavana i željna muzike,
možda bih promrzla ili bi mi trnulo
cijelo biće
– a možda bih se stopila sva sa sjećanjem i
ponovo sastavila raspukle komadiće.
Kad bih mogla tek tako da naslikam
pejzaž – sjetila bih se nepreglednih suncokreta;
i mora biti dobro i mora biti sjajno –
ili bi možda išlo ovako: ulje na platnu
– sklanjaš mi pramen kose s lica nehajno.
Kad bih mogla tek tako da ćutim,
o svemu onome što najčešće slutim,
tako bih čarobno ćutala za tebe –
ili bi možda išlo ovako: čin treći –
ćutim za sebe, ćutim za sebe.
Aleksandra Vujisić
