Mnogi pišu o romanima Margaret Atvud,a mnogi ne. Da li iz razloga što su je zaboravili ili nisu ljubitelji njene poezije? Ne znam, nisam sigurna…
Iz tog razloga što su njene pesme neopravdano zapostavljene, ja sam odlučila da pišem o nekim od njih.
Nisam ni sanjala da će potraga za poezijom Margaret biti toliko mukotrpan posao ali se na kraju isplatio. Bilo je vredno truda i svakog potrešenog minuta u potrazi.
Ono što sam uspela pronaći u biblioteci, jeste “Jutro u spaljenoj kući”. Ne znam da li znate, objavila je čak 17 knjiga poezije.
“Jutro u spaljenoj kući” prati njen život i borbe kao žene. Moglo bi se reći da je njena autobiografija stala u ovu knjigu. Prvi deo nam opisuje nju, njen indentitet i rod.
Drugi deo je posvećen ljubavi, roditeljima, starenju i smrti. Čitajući pesme imala sam priliku da pesniknju upoznam mnogo bolje, nego kroz roman. Ona mi je samo potvrdila ono što sam mislila da autore najbolje upoznaš kroz pesme. Zašto?! Možda je čar u tome što se ne možeš skrivati iza nekog lika, neke priče i sl.. Pesmi moraš dati celog sebe, oguliti dušu prema svima, prihvatiti u startu da se možda mnogima nećeš dopasti i da će mnogi hteti da te menjaju. Znači ili voliš ili ne, nema sredine. Kroz poeziju mnogo jasno vidiš emocije samog autora ili ne osetiš, odnosno primetiš njegovo odsustvo emocija.
Najviše me je fasciniralo njen način opisivanja smrti. Dok čitate shvatate da smrt nije tako strašna, čak da vam neće teško pasti. Ono što je najteže jeste živeti život i činjenica da ga prihvatite takav kakav jeste, ipak je to naš i jedini, drugi nemamo.
“Jutro u spaljenoj kući”
Ne vidim svoje ruke i noge
ili znam da li je ovo zamka ili
blagoslov.
našao sam se ovde, gde je sve
u ovoj kući odavno gotovo,
čajnik i ogledalo, kašika i
činija,
uključujući i moje telo,
uključujući i telo koje sam tad
imao,
uključujući i telo koje imam
sada
dok sedim za jutarnjim stolom,
sam i srećan,…”
The end!!!
Učinite što više dok ste živi, pa čak i “umri pre smrti… “, kao što kaže pesma Dino Merlina.
Jelena Smuđa
