Kada ste počeli pisati?
Najpre želim da vam se zahvalim na ustupljenom prostoru i mogućnosti da i čitaoci izvan Srbije mogu saznati nešto o mojem radu. Kao mlad, najpre sam zavoleo književnost čitajući Dostojevskog i Kafku, uz čitanje velikana svetske književnosti, stidljivo sam beležio i neke svoje kratke prozne forme. U trećoj deceniji života može se tako reći, započeo sam svoje literarno putovanje ali ubrzo sve odložio ( mladost, poročan život) odvojili su me od pisanja na sreću privremeno. Sa 27 godina, 1991. stvorio sam svoje prvo veće delo, dramski tekst „Uspavanka“.
Koliko vremena dnevno odvajate za pisanje?
Nekada satima mogu pisati, beležiti, ispravljati zapisano, a nekada naiđe dug period, po nekoliko meseci da ne napišem ni rečenicu.
Kako nastaju vaše priče? Gde pronalazite inspiraciju ?
Najpre moram napraviti uvod koji je povezan sa mojim poslom. Svakoga jutra ustajem vrlo rano, u 4 ujutru ( radim u pošti na deobi pisama) i tako iz dana u dan svoju rutinu ponavljam u hodu istim putem, ali zvučaće neverovatno, u posmatranju izrodi se ideja, meni često nebitni detalji privuku pažnju, podstaknu me na prve rečenice iz kojih se izrodi priča. Izgled ulice, prazni park po mraku, mogu biti izuzetno inspirativni za rađanje nadrealnih priča, gotik priča, osmišljavanje besmisla i prekid rutine svakodnevice makar u mašti. Takođe ideje se rađaju u dugim usamljenim šetnjama kraj reke, gde se svaki put nađem u nekom sasvim drugom svetu, razdvojenom od urbanog življenja.
Imate li uvijek priču sastavljenu u glavi ili stvarate priču dok pišete?
Kod mene ne postoji ništa unapred isplanirano. Iz jednog prizora koji vidim, iz neke rečenice stvori se priča. Primera radi mene zanimaju crne hronike, ali ne na uobičajen način kako tabloidi koji su preplavili sve oko nas. Pokušam da se stavim u poziciju nekoga ko je učinio nešto. Najlakše je osuditi i odreagovati na prvu loptu. I takav stav nije dobar, ja pokušavam da na osnovu vesti koja je kratko i često bombastično preneta stvorim svoju sliku događaja. Uvek postavim pitanje sebi zašto je neko odlučio se na nešto loše, šta je uzrok tog krajnjeg čina. Tako se između ostalog rađaju moje priče. Često sam na promocijama isticao nešto meni važno a to je da uvek postoji neko nevidljiv fizički, koji mislima razgovara sa mnom i pomaže mi u stvaranju priče.
Jeste li vi pronašli pisanje ili je pisanje pronašlo vas?
Mislim da smo krenuli u susret jedno drugome, samo je trebao da dođe trenutak. To se i dogodilo, na početku pedestih sa puno životnog iskustva izvadio sam svoje stare prašnjave beleške, najpre ih iščitao iznova, preradio mnogo toga, a onda nastavio tamo gde sam stao.
Jeste li tiskali svoje knjige i kakvo je vaše iskustvo s tim?
Prve tri knjige kratkih priča sam sam štampao. Samizdat, skupiš novac i odštampaš knjigu u skromnom tiražu od 300 primeraka. Onda preko društvenih mreža ponudiš svoju knjigu. U početku je bilo teško, nepoznati ste, niko se ne odlučuje da kupi knjigu nekog potpunog anonimusa.
Posle treće knjige već su bila mnoga vrata otvorena, po meni najvažniji je živ kontakt sa publikom, hvala Bogu stekao sam mnoga poznanstva i moram iskreno reći da su mi mnogi ljudi pomogli, pružili su mi mogućnost promovisanja knjiga širom Srbije. Tu se pokazala solidarnost između nas običnih nepoznatih autora koji nismo deo main stream-a i zvanične verzije.
Smatrate li se uspješnim?
Moje je da radim, da čitam i pišem, a publika je ta koja će dati poslednju reč. Mislim da iz knjige u knjigu podižem kvalitet . I nešto po meni važno moram reći, jedna moja prijateljica pisac: pišemo za večnost, ne za trenutak sada.
Kako gledate na druge pisce? (Smatrate li ih konkurencijom i kakav je vaš stav prema piscima iz regije?)
Meni niko nije konkurencija, niti sam ja drugima konkurencija. Ja radim ono( pišem) sa strašću. Moja proza je nekomercijalna, specifična, a mnogi ljudi iz sveta književnosti su rekli da kada ne bi stajalo moje ime i prezime na koricama, kada bi započeli čitanje, znali bi da sam to ja kažu da sam autentičan. Poštujem svačiji rad, posebno ljudi koji su bez ičije pomoći krčili put. Što se tiče literature na prostoru bivše Jugoslavije sasvim dobro sam upoznat sa novim knjigama manje poznatih autora i mislim da postoji jako dobra literatura. Lično više pratim prozu. Moram naglasiti da imam odličnu komunikaciju sa mnogim autorima iz Hrvatske, BiH, Crne Gore. Mnogi su dobri, ne bih sada izdvajao nikoga posebno jer nenamerno mogu zaboraviti nekoga. Ali ću reći nešto, primetio sam da ravnica Slavonije i krševita Crna Gora imaju moćne pesnike. I ono što je važno sa svim tim ljudima imam izuzetno otvoren i iskren odnos lišen bilo kakvih malicioznosti. Svima njima želim puno uspeha u budućem radu.
Gdje i kako vidite svoje pisanje u odnosu na druge spisatelje?
Ponoviću pišem atipičnu prozu, nekomercijalnu. Posle četiri knjige kratkih priča, pre manje od mesec dana završio sam svoj prvenac roman „Mesečeva ulica“ Roman toka svesti, roman u fragmentima. Sebe vidim u književnosti do trenutka dok u meni bude strasti, želje, ideja. Ja ću i dalje pisati svojim stilom, biću i dalje prijatelj i podrška svim autorima sa kojima sam prijatelj.
Koliko ste samokritični?
Mnogo, brutalan sam prema sebi, strašno strog da to nekada pređe i granice. Trudim se da budem bolji, zato puno čitam, beležim, nikada ono što prvo izađe iz mene ne bude završno. Nekada sam u stanju da dugo nešto što sam napisao držim po strani, vratim se pročitam i tek tada kada se meni učini da nije loše može izaći . Jedan primer, pred poslednju knjigu priča, recezent mi je od 70 ponuđenih priča izbacio 12 i ja sam bez pogovora to prihvatio. Uvek uvažim argumente stručnih ljudi.
Koji medij smatrate dobrim za promociju vašeg djela?
Tehnički sam slabo pismen i sve oko pakovanja knjige završi moja starija kćerka. Koristim jedino facebook od društvenih mreža i na svom profilu sam objavljivao priče pojedinačno, zatim delove knjiga i tako sticao čitalačku publiku. Moji radovi idu svake sedmice na dva portala –Konkretno- i –Književna radionica Kordun-. Inače zanimljiv medi su podcasti, ali ništa ne može zameniti živ kontakt sa publikom.
Čitate li neafirmirane domaće autore?
(novije generacije pisaca)
Sam sam neafirmisan, a dosta star 58 godina teče. Čitam , volim da kažem čitam pisce iz nezvanične verzije, autore koji nisu miljenici vlasti, kojima jedina vrednost je njihov rad. Pored savremene literature, volim ruske klasike i južnoameričku književnost.
Smatrate li da strani autori i domaći koji pišu pod pseudonimom lakše prodaju svoja djela?
To ne znam, ali jedno znam da zvanična kritika namerno ignoriše autore koji misle svojom glavom, u to sam se uverio. Počeo sam da sumnjam u svoj rad nailazeći na mnoge prepreke i ignorisanje, a tada se dogodilo nešto iznenađujuće. Jedan ugledni pisac koji misli svojom glavom, koji je izvan interesnih grupa, došao je do moje knjige, pročitao je i izneo mnogo lepih reči. Tada mi je eksplicitno potvrđeno ono u šta sam sumnjao, a to je da se mnogi autori marginalizuju ignorisanjem. Ali vreme skrivenih inkvizitora i komesara će proći.
Imate li spisateljski uzor?
Tri su po meni najveća – Dostojevski, Kafka i Sabato. Kafka najbliži po imaginaciji i načinu pisanja. Sva tri GENIJI.
Koji je vaš omiljeni žanr?
(bez obzira na ono što pišete)
Moju poslednju knjigu koja se zove „Euforija i pad kišnih kapi“ označili su kao nordic noir na srpski način. Ja za sebe kažem da sam hroničar i osmišljavam besmisao. Svoju prozu svrstavam u depresivizam. Svega ima, gotike, nadrealnog, krimi, socijalne literature a čuo sam komentar od jednog beta čitaoca rukopisa romana- frojdovska proza.
Što bi poručili onima koji tek kreću na svoj spisateljski put?
Najpre i pre svega da ne odustaju od svog sna. Da budu strpljivi i da ih ne pokolebaju mnoge prepreke na putu. Da budu uporni, vredni i da veruju u svoj rad. I na kraju još jedno, pre objavljivanja knjige da imaju dobrog lektora, recenzenta i urednika.
Intervju pripremila Sanja Trninić
