Nevjerojatno je
sveprisutna
činjenica,
da nas naša –
vlastita mašta
pokatkad ubija…
Svaki čovjek
učas posrne,
varljivost kao istinu
iz duše otrgne.
Stvaralačku opsjenu –
usputnom groteskom
prožvače i ispljune,
poput gorkih zabluda
ukorijenjenih obrazaca.
Apsurdno je ustvrditi
da perfekcija ne postoji
u našoj realnosti,
niti ju ikada, iole,
možemo dostići.
I što nam preostaje,
kad ništa ne ostaje,
doli opisa nesreće
žalovite sanjarke?
Novi identitet
svjesno izgraditi,
na tjeskobno
resetiranje života
trajno pristati?
Mnogi su se
na tom mrklom,
začaranom putu
poduže izgubili,
a poneki, nažalost,
nikad više pronašli.
Lorena Vojtić
