Ozbiljan izraz na licu čoveka u belom mantilu govorio je više od reči.
Igor naglo ustade sa stolice na kojoj je sedeo već dosta dugo i molećivim očima pogleda doktora, nadajući se da neće izgovoriti ono najgore.
“Žao mi gospodine Zariću. Učinili smo što je u našoj moći. Vaša supruga je preminula.” Kao da mu je nož zario u srce, oseti jak bol i pokleknu. Doktor ga pridrža i pozva sestu da mu da injekciju za smirenje.
Kada je otvorio oči nije odmah znao gde se nalazi. Iznenadni nalet sećanja da mu neverovatnu snagu. Skoči iz kreveta i potrča hodnikom, tražeći doktora. Medicinsko osoblje zaustavi ga i potvrdi ono što nije želeo da prizna sebi, njegove Magdalene nema više. Sruči se na stolicu u hodniku a suze prekriše bolom napaćeno lice.
Onda ugleda majku i oca i svoju malenu devojčicu Lenu. Pokuša da se smiri, kako ne bi uplašio Lenu. Ona pritrča i obavi svoje malene ručice oko njegovog vrata. Snažno je zagrli i sakri lice u njenoj talasastoj kosici.
Nakon obavljenih formalnosti oko papirologije krenuše kući, teška srca, ostavljajući svoju voljenu samu.
Za dva dana obavljena je sahrana. Igor je jedva uspevao da prikrije suze i bol, zbog Lene. Utehu je nalazio u pogledu na to milo biće, primećujući sad sve više njenu sličnost sa majkom.
Igor je mnogo voleo Magdalenu. I ona njega, mada je od pre par godina bila malo hladnije. To je pripisivao stresu koji je doživela u saobraćajnoj nesreći. Ali tada je bar bila živa a sad nije uspela da se izvuče.
Vraćajući se sa službenog puta sa kolegama, imala je saobraćajku. Svi su preživeli sem nje. Nije mogla da pobegne od sudbine, pomislio je Igor.
Dani su prolazili ali tuga se nije smanjivala, čak je postajala sve jača i jača. Trudio se da Leni ispuni vreme raznim aktivnostima, kako ne bi mislila na majku. Vikendom je odlazila kod bake i deke i igrala se sa braćom od strica.
Tada bi se Igor prepustio svojoj boli. Veče bi proveo uz flašu njihovog omiljenog vina, gledajući njihove zajedničke slike. Voleli su to često da rade. A onda bi se smejali, setivši se raznih anegdota sa putovanja. Sada mu je tako nedostajalo to vreme, njen smeh, njen vragolasti pogled, nedostajala mu je ona.
Pregledavši po ko zna koji put slike, zatvori kutiju i krenu ka njenom ormanu da ih odloži tamo gde ih je ona čuvala.
Otvorivši orman oseti dobro poznati miris njenog tela. Srce se steže i kao da prestade da kuca na tren. Spusti kutiju i krenu da ustaje kad mu pogled privuče druga, manja kutija, koja je bila iza njene torbe. Ponada se da tu ima još njihovih slika. Uze kutiju i sede na njihov bračni krevet.
Otvori je polako, plašeći se da nešto ne pocepa.
Umesto slika ugleda ličnu kartu i pasoš. Otvori i ugleda sliku svoje žene ali zbuni ga ime ispisano na dokumentima.
Marija Savić.
Zbunjeno je gledao neko vreme. O čemu se radi? Da li se njegova žena lažno predstavljala ili je imala lažna dokumenta…. Ali zbog čega?
Ispod toga ugleda neke papire. Otvori i vidi umrlicu na ime Magdalena Zarić i račun za grobno mesto.
Tek sad mu ništa nije bilo jasno. Ako je Magdalena umrla tada, ko je žena koju je sad sahranio?
Sanja Trninić
