To jutro je bilo živi dokaz da je sve moguće.
Ustala sam rano sa tugom u srcu.
Popila kafu, obukla toplo odelo i krenula po vodu u crkvu.
U devet časova mrzovoljno pešačenje me nije odvuklo od cilja kupila dovoljno svećica da upalim za zdravlje.
Upalila sam ih.
Izašla vam molitva koja se čitala je još trajala.
Pomislih u sebi kako je to snažna sila dobrote kroz molitvu.
Odjednom me je obasuo neki čudan osećaj mira.
U masi naroda. Podigoh glavu k nebu videh belog goluba koji je iznad crkve.
Malo dalje od sebe videh za sada zadržavam sa sebe drago lice koje nije bilo sa nama.
Koje mi se smestio sa naočarima.
Braon nešto na bež boju jaknom, i tamnijom nijasom kape isto u bež boji stajala sam nepomičmo.
Bez panika. Kao da je normalno.
Puna sreće da čuda postoje. Stajala sam nekih dva minuta skrećući neprimetno pogled.
Bio je srećan.
Pomislih drage osobe ipak ne odlaze bez pozdrava hvala ti Bože.
U tom trenutku nije ga bilo više.
Od tada verujem da je on moj Anđeo čuvar zajedno sa Bogom.
Naravno o tome nikome nisam želela da pričam.
Sve do sada kada je vreme da se svim srcem veruje u Božiju milost.
Bog nas nikada ne lišava svojih čuda, i milosti.
Gordana Trifunović
