Imanja porodice Todorović i Teofilović delio je samo potočić koji je mogao da se pregazi. Sara i Stefan još dok su bili mali nisu se razdvajali. I njohovi roditelji često su se posećivali.
Kako su godine prolazile drugarstvo je preraslo u simpatiju a ubrzo ona je mesto ustupila ljubavi.
Po ceo dan su bili zajedno i maštali o budućnosti. Prvi put su se poljubili na Božić. Verovali su da je to dobar znak.
Došlo je vreme da Stefan krene da studira medicinu a to je značilo da će se razdvojiti na par godina.
Iako je znala da je to njegova velika želja bila je jako tužna zbog rastanka.
“Ljubavi, učiću stalno i ispite davati u roku. A kad završim, vraćam se da te oženim. I zaprosiću te baš na Božić.”
Oboje se nasmejaše tome i zagrliše.
Vreme je jako sporo prolazilo. Pisma su išla na tri – četiri dana a čežnja je bila sve veća.
Sarin tata se razboleo i znao je da mu nije mnogo ostalo. To je teško podneo i predao se alkoholu a ubrzo i kockanju.
Njihovo bogatstvo polako se toplo.
Nakon očeve smrti saznali su koliki je njegov stvarni dug. Izgubili su i novac i imanje.
Sara i majka nisu znale kuda bi otišle i od čega bi živele.
Novi vlasnik imanja sažalio se na njih i ponudio im da ostanu u kući i brinu o njegovom domaćinstvu. Nemajući kud pristale su.
Nije htela o tome da piše Stefanu da ga ne bi opterećivala svojim problemima.
Kraj studija se bližio. Sara je nestrpljivo čekala Stefanov povratak.
Početkom decembra došao je kući.
Pozdravivši se sa svojima jedva je čekao da ode kod Sare. Majka ga je zaustavila na vratima.
“Znaš, sine, Sara više nije prilika za tebe. Moraćeš da je zaboraviš.” A potom je ispričala sinu celu priču.
Želeo je da je vidi ali kako da se suprostavi roditeljima?
Prolazili su dani. Sara je čekala ispred prozora nadajući se Stefanovom dolasku. Svaki put kad bi čula konje izletela bi iz kuće nadajući se da je to on. Ali nije dolazio.
Završila se stara godina. A januar i onako uvek hladan i tužan, uvlačio je u njeno srce sve veću bol.
Svanulo je i Božićno jutro. Čula se dečija graja na ulici i kas rasnih konja. Sara je sedela kraj prozora držeći knjigu u rukama ali mislima daleko.
Kucanje na vratima trže je iz razmišljanja.
Sporim korakom krene da otvori. Od hladnog vazduha zadrhta a srce istog časa snažno poskoči.
Gledala u Stefana ne verujući svojim očima.
“Draga moja, izvini što nisam dolazio do sada. Znaš već i sama zašto.
Ali nisam mogao da te izbrišem iz srca samo zbog tvog stanja. Rekao sam roditeljima da ne mogu da živim bez tebe.”
A onda je kleknuo jednim kolenom na hladan mermerni prag.
“Saro, hoćeš li se udati za mene?”
Suze pomešane sa osmehom dogovorile su umesto nje. Povuče ga za ruku da ustane i snažno ga zagrli.
Sanja Trninić
