Leto se bližilo kraju a to je značilo i da će se Maja i Milan rastati. Bar na neko vreme. On je radio u Beču a odmor je provodio u Srbiji kod bake. Roditelji su kratko živeli zajedno, svakodnevno se svađajući tako da je razvod bio najbolje rešenje. To je ostavilo traga na Milana. Plašio se vezivanja sa jednom devojkom. Čim bi osetio da se zaljubljuje prekidao je vezu. Neko vreme bi bio tužan ali brzo bi to prošlo.
Međutim ovoga puta bilo je drugačije. Iako je morao da se vrati u Beč zbog posla želeo je da uskoro ponovo dođe u Srbiju i bude sa Majom. Upoznali su se kod njenog brata od ujaka. Iako nisu bili dugo u vezi ljubav je brzo postala veoma jaka.
Kada bi je otpratio kući dugo bi ležao budan razmišljajući o njihovoj vezi. Želeo je da pobegne ali neka sila mu nije dala.
Još u detinjstvu zavoleo je Božićnu zvezdu. Majka je volela to sveće i imala je nekoliko saksija na terasi. Dok bi negovala svoje biljke njeno lice bi bilo ozareno, srećno. Milan je tada posmatrao majku i uživao u njenoj sreći. Njeno često tužno lice zbog svađa sa ocem bilo bi mnogo lepše i mlađe dok je gledala svoje Božićne zvezde.
Milan je to cveće smatrao simbolom jake, bezgranične ljubavi.
Kad god bi se kolebao da li da ode od Maje ili ne, kupio bi joj Božićnu zvezdu. Želeo je da njihova ljubav bude jaka i večna. Borbe u njemu nisu prestajale.
Krajem avgusta spakovao je svoje stvari i krenuo za Beč.
Maji je na rastanku rekao da će doći za Božić.
Čvrsto je verovala njegovim rečima ne sluteći kakva se borba odigravala u njemu.
Predala se svom poslu kako bi što manje mislila na njega. Svaki slobodan minut ispunila bi nečim samo da joj tuga ne savlada srce.
Nova godina se bližila a sa njom i Božić. Maja je bila jako nestrpljiva da što pre vidi Milana.
A on, danima se pakovao, pa raspakivao… Kretao, pa se vraćao… Da bi na kraju bacio kartu za avion i otišao na planinu.
Božić je ove godine doneo ogromnu tugu Maji. Milan nije došao, niti se javljao na njene pozive.
Shvatila je da neće doći. Bilo joj je jako teško ali nikoga nije htela da prisiljava na nešto što ne želi. Otišla je sa drugaricom u banju. Komšinici je ostavila adresu i telefon smeštaja gajeći još po malo nade da bi Milan mogao doći.
Tamo je bila samo fizički prisutna. Drugarica je pokušavala da joj odvuče misli i razveseli je ali nije uspevala.
Vratile su se kući. Otrčala je kod komšinice nadajući se bar nekom pismu. Ali ništa.
Shvatila je da više ne vredi da se nada.
Početak proleća uspeo je da unese malo vedrine u Majin život. Više je šetala i provodila svaki slobodan trenutak sa drugaricom.
Sredinom aprila vraćajući se iz jedne takve šetnje spazila je nešto pred svojim vratima, umotano ukrasnim papirom.
Prišla je i polako, plašeći se da ne ošteti sadržaj poklona, otvorila papir.
Pred njom je u svoj svojoj lepoti zablistala Božićna zvezda. Majino srce je snažno počelo da kuca. Ustala je, držeći cveće u ruci i okretala se ne bi li videla osobu koja je to ostavila pred njenim vratima.
Iza obližnjeg drveta senka se pomerila a iz nje izašao je Milan.
Maja je zadrhtala i nesigurnim korakom krenula ka njemu, stežući u rukama cveće.
Spuštenog pogleda stao je pred njom.
“Mila moja, dugo sam se borio sa svojim strahom oko vezivanja ali strah da te ne izgubim bio je veći. Molim te, oprosti mi.”
Maja priđe i čvrsto ga zagrli.
Shvativši da je između njih cveće nasmejaše se i razdvojiše. Držeći se za ruke krenuše ka njenom stanu.
Sanja Trninić
