Smešio se onim osmehom koji nije namenjen svima, onim što počinje u uglu usana, a završava se negde duboko u grudima kod onog ko ga primi. Prebacio je ruku preko mog ramena, lagano, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, a onda stegnuo. Ne grubo, ne nasilno, nego onako kako neko stegne nešto što mu je dragoceno i što ne želi da mu pobegne. Toliko jako da mi se dah zaustavio na pola puta, negde između pluća i grla. I u tom jednom treptaju, u tom kratkom trenutku kad sam zaboravila da dišem, sve se promenilo.
Zaljubila sam se u njegove oči.
Ne samo u boju, ne samo u trepavice koje bacaju senku kad trepne.
Zaljubila sam se u ono što se krije iza njih, u sigurnost koju nose, u mir koji lažu, u oluju koju ne pokazuju nikome osim možda meni, u retkim trenucima kad misli da niko ne gleda. Zaljubila sam se u način na koji me gleda kad misli da spavam, u način na koji me gleda kad se smejem preglasno, u način na koji me gleda kad sam tiha i slomljena pa misli da to ne primećujem.
Zaljubila sam se u njegove ruke.
U vene koje se izdižu kad nešto nosi, u prste koji su preveliki za nežnost a ipak je nekako umeju, u dlanove koji su topli čak i kad je napolju zima. Zaljubila sam se u to kako me drže, ne posednički, ne očajnički, nego kao da sam nešto što se konačno vratilo kući posle predugog lutanja.
Zaljubila sam se u njegov stav.
U tu nadmenost koja nije bahata, nego sigurna. U ramena koja nose teret a da se ne žale. U hod kojim ulazi u prostoriju i odjednom je sve manje važno šta su drugi govorili pre toga. Zaljubila sam se u to što izgleda kao da se nikad ne plaši, iako znam da se plaši, samo to nikad neće pokazati. A ja sam to videla. I to me ubilo.
Zaljubila sam se u njegove želje.
U snove koje mi je pričao noću kad smo ostajali sami, kad bi glas postajao tiši, a reči iskrenije. U planove koje je slagao kao kulu od karata, a ja sam stajala sa strane i nadala se da ću biti ona poslednja karta koja je drži. Zaljubila sam se u budućnost koju sam sebi naslikala u glavi dok je on samo pričao, a ja sam već živela u njoj.
Zarazio me je.
Potpuno. Neizlečivo.
Njegov osmeh mi je ušao pod kožu kao virus. Njegove reči su mi postale molitva koju ponavljam u sebi kad mi je teško. Njegov zagrljaj mi je postao merilo za sve ostale dodire – nijedan nije dovoljno čvrst, nijedan nije dovoljno topao, nijedan nije njegov.
A onda se setim.
Stotinu puta dnevno, stotinu puta noću.
„On je tvoj prijatelj.“
Četiri reči koje zvuče kao naredba, kao zakletva, kao lanac.
Ponovim ih naglas kad sam sama. Ponovim ih u sebi kad me dodirne. Ponovim ih kad mi pošalje poruku u tri ujutru samo da proveri jesam li dobro.
I svaki put kad ih izgovorim, nešto u meni pukne još malo dublje.
Jer on jeste moj prijatelj.
Najbolji.
Najbolniji.
Najvoljeniji.
I svaki put kad me zagrli, kad me stegne onako kako samo on ume, padnem nazad u iste prazne snove.
U one u kojima nije samo prijatelj.
U one u kojima me gleda onako kako ja njega gledam.
U one u kojima ne moram da ponavljam „on je tvoj prijatelj“ jer to više nije istina.
Ali svaki put kad se probudim, on je i dalje tu – blizu, topao, savršen, nedodirljiv.
I ja sam i dalje zaljubljena.
Do bola.
Do ludila.
Do onog trenutka kad ću ili reći sve, ili zauvek zaćutati.
A za sada… samo dišem kad me stegne.
I nadam se da će jednog dana osetiti da sam prestala da dišem zbog njega.
Ena Golden
