Kada se pomene nasilje u porodici ili partnerskim odnosima, kolektivna svest automatski iscrtava istu sliku: ženu kao žrtvu i muškarca kao agresora. Decenijama smo učeni da je to jedini mogući scenario, pa svako odstupanje od tog šablona izaziva nevericu, nelagodu ili, što je najgore, podsmeh. Ipak, stvarnost je često mnogo mračnija i ne bira pol.
Nedavno se pojavila priča o devojci koja je u nastupu ljubomore udarila svog partnera tiganjem u glavu.
Reakcije javnosti su bile poražavajuće:
„Sigurno ju je isprovocirao.“
„Ko zna šta joj je radio, pa joj je prekipelo.“
„Ma, žensko je, ponela su je osećanja.“
Hajde da na trenutak zamenimo uloge. Da je muškarac upotrebio tiganj ili pesnicu, niko ne bi tražio opravdanje u njegovoj ljubomori ili „trenutku slabosti“. On bi s punim pravom bio proglašen nasilnikom, a ona žrtvom. Tu se razotkrivaju naši dvostruki standardi.
Agresija nije muški monopol
Nasilje nije biološka odrednica; to je svestan izbor i obrazac ponašanja. Ono može biti fizičko, ali i emocionalno, ekonomsko ili verbalno. Može biti bučno, ali i tiho, sistemsko uništavanje osobe koje se dešava iza zatvorenih vrata.
Iako statistike pokazuju da su žene češće žrtve teškog fizičkog nasilja, to ne znači da muškarci ne stradaju. Razlika je u tome što je društvo naučilo da osudi muško nasilje, dok se ono žensko često relativizuje ili potpuno negira.
„Kako si dozvolio da te udari?“ ili „Pa jači si, šta se žališ?“
Ovakve rečenice direktno poništavaju nečiju traumu, kao da fizička snaga automatski briše osećaj poniženja i straha.
Psihičko nasilje: Nevidljive rane koje ne zarastaju
O psihičkoj torturi koju žene mogu vršiti nad muškarcima govori se još ređe. Patološka kontrola, stalno omalovažavanje, manipulacija decom ili krivicom, izolacija od prijatelja i porodice – sve su to mehanizmi nasilja.
Psihičko nasilje je podmuklo jer ne ostavlja tragove na koži, ali drobi samopouzdanje i identitet. Često se maskira u „žensku prirodu“ kroz izgovore poput:
„Sve su žene takve, malo zvocaju.“
„Muško si, trpi, ćuti radi mira u kući.“
Kada muškarac pokuša da progovori o ovome, nailazi na zid. Društvo mu ne oprašta ranjivost, jer se „slabost“ ne uklapa u stil balkanskog muškarca.
Borba za prava žrtava nije igra u kojoj jedna strana gubi da bi druga dobila. Priznavanje da i muškarci mogu biti zrtve ne umanjuje tragediju žena koje trpe nasilje. Naprotiv, samo nulta tolerancija prema svakom obliku agresije gradi zdravo društvo.
Ako žmurimo na nasilje žena nad muškarcima, mi zapravo poručujemo da je nasilje prihvatljivo dokle god ga vrši neko ko nam deluje „bezopasno“. A tolerisano nasilje uvek raste.Nasilje nema izgovor. Ljubomora nije dokaz ljubavi, a pol nije olakšavajuća okolnost. Niko ne zaslužuje da živi u strahu, i niko ne sme biti ismejan zato što je odlučio da kaže „dosta“. Tek kada skinemo povez sa očiju i priznamo da žrtva može biti bilo ko, moći ćemo da kažemo da se zaista borimo za svet bez nasilja.
Ena Golden
