Vraćajući se sa posla, prolazila sam svakodnevno pored bakice koja prodaje cveće.
Viđajući se redovno, počele smo i da se javljamo jedna drugoj. Jednog dana reših da kupim cveće.
– Izvoli dušo, ovo su predivne ruže iz moje bašte. Znaš, ja jako volim ruže i još kao mala naučila sam sve o njima od moje majke. Nisam tad ni znala da ću, prodajući ih, jednog dana, zarađivati za život.”
Od tog dana, ruže sam kupovala svakog dana.
Zavolela sam baka Maru. Bila je tako mila i uvek je imala nešto zanimljivo da mi ispriča, nikad se nije ponavljala.
Tako je bilo preko čitavog leta. Zimi je nisam viđala.
Ove godine, jedva sam dočekala prve ruže da bih videla baka Maru.
Prolazila sam danima, ali nisam je srela.
“Verovatno se razbolela” pomislila sam tužno. Nažalost, nikad je nisam pitala gde živi da bih sad mogla da je posetim.
Jedne subote, otišla sam kao i svake nedelje, da posetim očev grob. Ušavši na groblje, pogled mi privukao grob pun ruža. Prišla sam i videla da je to baka Marin grob.
Mnogi ljudi su je voleli kao i ja i donosili su joj cveće. Otišla sam do prve cvećare i kupila rasad crvenih ruža. Otišla na njen grob i zasadila. Od tog dana kad idem u posetu očevom grobu, obavezno posetim i njen… i, naravno, odnesem buket crvenih ruža.
Sanja Trninić
